Ogoli  sve do sriž same, i pesma i vreme staće zame.

Neću buditi tvoje sene, one su još jedan teret za mene.

Krikom bolesnog uma i mašte, usnule duše, vrlo tašte.

Nemojte meni stavljati kamen, on nikad nije bio zamen', ni za vrelinu mojih usta, koja ostaše tako pusta, ni za obraze moje vrele,

sa kojih krv se sada pere, ni za dušu koja kopni, ni za oči pune opni.

Slepa i gluva tumaram sama, a ja sam htela samo sa vama.

Gola i bosa išla bih večno, i ljubila bih vrlo tečno, dala bih obraz i dušu celu al' nisam mogla da nudim svelu.

Razumom mutnim, kao po pesku vrelinom mojih tabana stop, ma nisam mogla više da lutam na mene srušilo se kao strop.

Ostah u seni života jada, samo što sretoh velikog gada.