| |
|
|
Neki ljudi ipak ne mogu da kroje sudbinu |
|
Autor Gorana Vuković
|
|
Thursday, 27 March 2008 |
|
Strana 1 of 2 Ustala je sva rastrzana snovima koji su je proganjali. Bila je izmučena, kasno je legla, pokušavajući iznova i iznova da učita isti pasus u memoriju. Ono što je pročitala i sve ostalo mučilo je njen um. Otac je provirio iza vrata gledajući da li je ustala. Pitao je da li želi da joj založi vatru, znajući da je njoj uvek hladno. Tvrd i neraspoložen izraz na njenom licu otac je shvatio kao zabrinutost zbog predstojećeg kolokvijuma, a ona je samo slegnula ramenima i rekla «Kako hoćeš». Nije više osećala ništa, osim praznine u svom umu, znajući da nije ni pola materije prešla i da nema šanse da položi. Iako je konstatovao da nije hladno i da ona za pola sata kreće na bus, otac je ipak priskočio da naloži vatru kako bi ona mogla da se zagreje. Njoj je to još više zasmetalo, ta njegova želja da joj ugodi. Otišla je u kupatilo da se malo sredi, a on je brzo dohvatio namirnice iz frižidera, izvadio tanjir i uključio tiganj da joj ispeče doručak. Kad je izašla, već je sve čekalo gotovo na stolu. Doručkovala je sporo i bez apetita, kao i uvek, a otac je nudio, hteo da joj ugreje mleko, ali ona se pobunila, tvrdeći da će joj biti muka. Pri polasku otac je upita da li ima dovoljno para kod sebe, ona odmahnu glavom, upita je zatim koliko joj treba, ona reče neznatan iznos, ali ipak u šaku joj tutnu više nego što je tražila. Hodala je sporo i nevoljno, znajući da unaprd ide u izgubljenu bitku, i to joj nanosilo još više boli, a suze su se počele polako skupljati na kapcima. Zadržavala ih je snagom svoje volje, a opet srce je suviše bolelo. Imala je predivne roditelje, uvek spremne da je u svemu podrže, da joj daju para koliko joj treba, štedeći na sebi i ne žaleći majčinu jadnu platicu. I to ne zbog sebe, da njima sutra bude bolje, jer su živeli u siromaštvu, već radi nje, da sutra ima dobar i plaćen posao, da ima sve ono što nikada nisu mogli da joj priušte. Otišli zbog rata, ostavili sve što su stvorili, sad se uzdaju samo u nju, da sama sebi stvori i da gledaju kako ostali daju deci ono što oni nisu mogli. I mogla je ona tako dugo, prihvatiti najbolji fakultet sa sigurnim zaposlenjem posle, i da dodje godinu za godinom do zadnje, i sad kad je nadomak svega čemu se baš zbog njih i zaklela, da stane i da žali za onim što njeno srce nije moglo da izabere. Da kad svaki put uzme knjigu u ruke, odbacuje je um kao da je kužna, a ruke lete za četkicom, za bojama, da povlače divne poteze koji joj smiruju dušu. Da se iskrade u malu tatinu garažu i uzme njegovo dleto, pa pojuri na breg, gde je niko neće videti kako struže koru drveta i vaja divne male figurice. Razgovarala je ona o tome sa roditeljima, i slagali su se i oni da ima izuzetan dar, ali je samo bitno da na vreme završi fakultet, pa posle može u svoje slobodno vreme i kad bude imala dovoljno sredstava da stvara šta hoće. Znala je ona da će vreme proći, da će suviše kasno biti da ona školuje svoj talenat, a nije htela prosek, već savršenstvo. Čitala je ona o slavnim umetnicima i većina njih je išla u poznate škole, dosežući zatim perfekciju. Svaki put kad bi stvorila nešto, ona bi ga uništila, jer je bila svesna da su svi ti njeni osećaji i potezi sirovi, da njen talenat stoji neodnegovan i polako trune. Samo to joj je bilo u mislima, gušilo je i nije joj dozvoljavalo da nikoga vidi ni primeti. Suviše je strasti ležalo u celom njenom biću prema umetnosti, da bi mogla ikoga da zavoli. A opet, očekivalo se to od nje, da ima porodicu i decu, da produži svoju krv, pa i očevu, dugovala mu je to, ljubavlju kojom je obasipao. I prirodno je to, govorili su, a ona nikad ne bi mogla da ih povredi. Dok se držala za šipke i
|
|
|
|
|
|
