|
Neki ljudi ipak ne mogu da kroje sudbinu |
|
Autor Gorana Vuković
|
|
Thursday, 27 March 2008 |
|
Strana 2 of 2 posmatrala ravnicu kroz koju su jurili, ona je i dalje u mislima imala one slike koje joj nisu dale mira. Bila je svesna toga da su svi u pravu i da ona zaslužuje lep i ugodan život, a ne da se pati i muči samo zato da srcu ugodi, ali ona bi to prihvatila i rado bi htela, jer joj je i ovako život tmuran. Dve solucije su je čekale, zakon društva ili sloboda, a opet nije imala izbora. Šta i da je izabrala ono što je htela, pa posle ako ne uspe, da radi za crkavicu i vuće se po budžacima. Da njenima srce prepukne gledajući je takvu. Ili da beži u beli svet, da okuša sreću, pa kako joj bude, pa opet da oseća kako njeni sami sede, skrhani bolom. Prihvatili bi to oni ćuteći, ali zar da ih posle svega tugom ubije? Zato zna kakav je njen put, da stisne zube i završi ono što je počela. Ovaj neće položiti, ali zato sledeći hoće. Još par ispita, može ona to, ta zar nije još kao promrzlo dete i noseći tuđu odeću i obuću bila najbolja u razredu. Ostajala je gladna, dok su ostali slatko kusali užinu, a ipak joj je um do kraja bio bistar. Zar samo korak nije ostao do cilja? Treba se pomiriti sa tim, da neki ljudi ipak ne mogu da kroje svoju sudbinu.
|
