| |
|
|
Autor Đorđe Đurica
|
|
Thursday, 27 March 2008 |
|
Bila jednom jedna devojka...Ovako obično počinju bajke, ali ovo nije bajka- ovo je život. Ovo je stvarnost. Tamo negde u daljini živela je devojka duge crne kose, bledog,anđeoskog lica, predivnih braon očiju, koje su umesto lampe sijale u mraku osvetljavajući put svima oko sebe, ali ne i sebi. Kao i svaka osoba, kao i svaki čovek, ona je volela i bila voljena. Volela je ludo i bila srećna, ali svakoj sreći dođe kraj. Tako je i ona osetila bol koji nam život nanosi skoro svakodnevno. Luda ljubav je prošla, a iza nje ostalo je samo sećanje na srećne momente, zauvek urezano ime u srcu, u glavi. Bila je zaljubljena kao i većina od nas koji sada ovo čitamo i tek kada joj je ta ljubav donela bol shvatila je da zaljubljeni uvek pate i naposletku bivaju ostavljeni. Nije ga mogla zaboraviti, iako je u to ulagala velike napore. Nije mogla da se bori protiv sebe, protiv svog srca, bila je previše slaba. Znala je da prazninu u srcu može ispuniti samo on i to joj je iznova donosilo novi krah i bol. Njegova ljubav, dok je voleo, za nju bila je zvezda vodilja, odsjaj u noćima njene propasti i kraha. Sada kada te ljubavi više nije bilo nije znala šta da radi. Nakon što se potpuno uništila iznutra, razočarana u svet, donela je odluku da oduzme sebi život, jer više nije htela da trpi bol, želela je da se ponovo oseti slobodnom. Pre samoubistva napisala je pismo koje glasi: ‚‚Dragi mama i tata, Nemojte se ljutiti što sam ovo učinila i nemojte plakati...ovo je bio moj izbor, a vi niste ništa krivi. Znam da bi mi sada rekli da razgovaram sa vama, ali da sam ja to mogla, ne bi bilo ovako kako je, zato samo pročitajte pismo. Ja sam uradila ono što mi je um naložio, a srce htelo, jer nije htelo više trpiti svu onu bol koju su mi ljudi zadavali, ako ih mogu uopšte tako nazvati, svojim rečima i delima...Dok nisam izašla iz svoje čaure mislila sam kako je svet jedno predivno mesto i jedva sam čekala da i ja uđem u njega, zauzmem se za sve te ljude koji čine naš svet.Ali onda kada sam izašla u svet, videla sam šta se zapravo u njemu dešava...ljudi nisu imali ni jednu lepu reč za druge ljude, tražili su samo kako da nekome napakoste i uvede ga... nebom nije letela sreća, kao što sam ja mislila, nego je nebo bilo prekriveno tamnim oblacima mržnje, neljubaznosti, svađe,...Umesto prekrasnih ptičica koje bi letele nebom i činile me srećnom svojom prekrasnom pesmom, čula sam samo teške reči. Svaki dan srce me je sve više i više bolelo, svaki dan sam imala u srcu zarivene na hiljade oštrih mačeva, a ja bez srca više nisam mogla da živim. Ljudi više nisu ljudi, sada su opasne zveri...i više se moramo čuvati njih nego pravih zveri. I znam da mi je BOG sa razlogom dao ovo telo, On je imao plan za mene, ali duh u meni je postao nemiran, ovo telo mu je postalo tesno i primoravalo ga da načini neke greške zbog kojih se sada kajem. Telo je ovo duhu postalo pretesno, jer mu se mnogo ružnih stvari događalo baš zbog tog tela.Duh je zeleo da...pobegne...nestane...ispari...uživa...živi i ....bude slobodan...baš kao i ja...pomogla sam mu oboma.Vi ste, dragi moji, ljudi...znam da jeste, da ste ljudi baš kao i ja...jer sam svaku ružnu reč, svako ružno delo, svaki ružni postupak – oprostila. Zaboravila... i sada sam srećna, jer sam učinila ono što mi je Bog naložio, oprostila.I znam da ste i vi ljudi, jer će te , baš kao i ja drugima, pa i meni opostiti...ZAUVEK VAŠ ANĐEL KOJI ĆE VAS PRATITI I GLEDATI KAKO VOLITE I OPRAŠTATE, ZBOGOM!
|
|
|
|
|
|
