Stojim sa strane puta i gledam svet sanjarskim očima, sanjam ono što svi drugi imaju. Stojim sam kao stablo posle kiše, mirno, spokojno. Sanjam da sam cvet, lep, rumen, vitak. Da me gledaju, dive mi se, mirišu me, beru, stavljaju u kosu. No ja sam ipak samo poput starog hrasta. Ja nemam takav život. Osećam se kao suze koje klize nečijim licem. Skliznu preko obraza, kapnu s lica i nestanu u prašini. Nisu to stalne poput reke koja žubori, teče u lepoti. Ja sam suza i ne ostavljam tragove u svetu. Sanjam o nekoj nedostižnoj lepoti, ali moji snovi ostaju samo snovi. Gledam sreću drugih i zavidim na nečemu što nisu zaslužili. Gledam lažne osmehe, lažnu lepotu, a niko ne primećuje moje iskrene. Stojim na kiši koja me nemilo moči i sanjam o suncu. Niko neće da mi pozajmi kišobran. Ja sam otpadnik. Ne poznajem svet, a želim da budem njegov deo. Kada pronašem prijatelje pomislim da sam konačno pronašao nekog sličnog, ali onda mi ih uzme svet. A ja opet ostanem sam. Otpadnik si, shvati to, svi ostali pripadaju svetu, a ti ćeš uvek stajati po strani dok se društvo smeje i udaljava, daleko , daleko, u tebi nedostižna prostranstva- tiho šapućem sebi. Nemam prijatelja koji ostaju iza mene, jer ne shvatam njihov svet, a niko ne želi da bude deo moga. Kao kada svetiljka na pustoj ulici rasprostire svoje tužno svetlo po sivom pločniku, a pod svetlom nema nikoga. Takav je i moj život- prazan, pust. Stojim, a niko mi se ne obraća, ne zove. Slušam o životima drugih. Pišem priče u noći pod svetiljkama, priče o ljubavi, tuzi, o životima izmišljenih likova. Priče ponekad pune bola, a ponekad i sreće. Nema nikoga ko će hteti da ih pročita, ali ja ipak pišem, stvaram svoje svetove. U sobi je tišina, čuje se samo tupo udaranje mojih prstiju po tastaturi, na monitoru se pojavljuju nova slova, nove reči, novi bol. Lažni cvetovi utehe koji uvenu sledeće jutro. Noć postaje sve tamnija, sve dublja, sve mračnija. Sve same laži skrivene su u delovima sveta. U mom svetu vetar na pustim ulicama raznosi samo tragove slanih suza. U mom svetu nema ljudi, zvukova. Samo suze koje će se vremenom pretvoriti u prašinu. Bol ostaje, ali nikoga nije briga. Ja sam otpadnik, ja ovde ne pripadam. Evo me ispod svetiljke, stojim , samo podigni glavu i videćeš me. Moj pogled se gubi u daljini, jer ja vidim ono pto drugi ne vide. Imam samo snove, ali svet je i njih razbio, sada su od njih ostale samo krhotine. Slomljeno staklo, u kome vidiš samo bol koji zauvek ostaje u mom srcu.                                                                                                            Đorđe Đurica