UZDAH JAČI OD MA KOGA VETRA

“Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
  To je jedan njezin zaostali deo”.
   /J. Dučić,  „Plava pesma“/

Pošto sam pročitao deo novog rukopisa pesnikinje Snežane Milanović, nisam mogao da se oduprem stihovima J. Dučića iz njegove “Plave pesme”, te oni sleteše pod naslov da budu moto ovog prikaza. Ali da krenem otpočetka.
Sudbina je plašt, u njega se uvije život  - bilo čiji da je, ogrtač mu postaje sigurnost i vlasnik ga nosi svestan svoje izvesnosti. Kome taj haljetak postane tesan, neudoban – taj se ne miri time. Lagano ga zbaci sa sebe, odbaci ga što dalje može. To je u jednom trenutku učinila i sama Snežana Milanović odlazeći u svet pesništva.
U ruci držim njen novi stihovani rukopis koji, a kako i sami vidite, sada je već pretočen u knjigu “Treptaj duše”, sadrži 84 pesme. Samo iščitavanje Snežaninih pesmama ukazuje na njihov tematski pravac i poetiku: ljubav i zavičaj.
Najveći broj je ljubavnih pesmama koje su nalik runolistu, tom planinskom cvetuljku, skritom pod nekim kamenom, pokazatelju nevinosti i čistote pesnikine duše.

„Ako neko upita za mene,
ti mu reci da me nisi sreo,
ostala je samo sena žene
koju nekad ludo si voleo.“
 /Nemoj reći/
 
Zaigra, zatitra elegična duša, sva krila raširi pesnikinja, a onda treperi na nebu misli pozivajući iste, razigravajući ih iznova.

“Kap otrova kad bi mogla,
grešna duša da natoči,
da napoji medne usne
što ljubiše crne oči.”
 /Suze pokajanja/

Pesnikinja Snežana Milanović priznaje u mnogim pesmama da je voljenje ništa drugo do bumerang koji se pre ili kasnije odapne, on se mora letu svome ponuditi i povratom svoga bacača pogodiće. Ovo se očituje u narednim stihovima:

„Tu sede neki drugi klinci,
gitara svira kao i pre,
 poslednji dinar sviraču
dajem, neka svira za zaljubljene.“
   /Pod lipom/

Nemir poput nemira u pesmama Jakšića, V. Ilića, Zmaja drži našu žalobnu pesnikinju na mostu ispod koga životna bujica huči, a ona gleda svakog momenta kako će je ispusti, iako potajno veruje u njegovu divovsku snagu, snagu suzdržavanja.

„Spalite telo moje,.
neka od njega pepeo ostane
i pustite vetar
da ga po svetu raznosi
kada je moglo za ljubav da
prosi.“
 /Poslednja želja/

Koliko koraka ćeš napraviti, određuje sam Bog. Kuda sa njima, prepušta tebi, miri se i Snežana sa tim. Zna ona dobro da životne stepenice pojedinac prebroji samo jednom – tačno ili ne – ostaje tajna, zato je spremna na praštanje i preuzimanje krivice na sebe.

„Pogled u tami zaiskri često,
poneka suza niz lice kane,
dok vetar briše tragove suza,
noć prolazi, a tuga ostaje.“
   /Pogled u tami/

Stihovi koji slede odnesoše mi pogled u stranu:

“Dok drhtavom rukom
slavski kolač mesi,
ka ikoni gleda,
krsti se i moli
da je Bog poživi,
sveću da upali,
kolač da prereže,
uz vino nazdravi.”
 /Slavski kolač/

Gledam: na ormanu, koji je majka u miraz donela, drži rukotvorinu od drveta. Na njoj su Bogorodica i Isus. Oboje nekako sa tugaljivim očima i čistim, beskrajno čistim licem i pogledom. Hrist ima malo veće zaliske i znatno je stariji u glavi za dete njegove dobi. Drži se prstićima za majčinu maramu. Majka Djeva je znatno mlađa, možda se umetnik poigrao, ko zna? Ona je rukom prihvatala malog Isusa; dotle se crno-bela fotografija (verovatno sa lične karte) moje majke gurala između njih dvoje da oboje budu u Bogorodičinom krilu. Sve su majke neprolazne, uhvatih sebe da na glas izustih.

„Trag umora osmehom izbriše,
osmeh blista i kad liju kiše,
i kad tuga srce joj slomi,
osmehom se za radost izbori.“
    /Majka/

Nadalje mislim i pišem: priznati pesnik Momčilo Nastasijević, koji se u nazubljeno padajućem stihu uspinje do ogranaka neba, da je sada u prilici, ne bi zamerio Snežani što njeni potonji stihovi pod glasom stepenasto ne propadaju kao njegovi. Zato je počujmo:

“Kraj bunara šljiva ranka,
pod njom sofra postavljena,
svakog gosta ugostila,
sa rakijom dočekala
i rakijom ispratila.”
   / Udvorištu mom/

Nekada davno u svom rodnom kraju pesnikinja Milanović je znala sitne divlje kruške u žito stavljati da gniju, a danas u njenim pesmama ostaju da mirišu. Zato se zaneda poneka reč u ruho svoje obući i papir se na tren sledi od sećanja. Ostaje pesnikinja Milanović da stoji  pred ikonom gledajući očima sveca.  Ne žali za mišlju koja pri tom sagori. Jer zrak u već nadolazećem stihu obasja joj dušu:

“Srpska kuća nije kuća,
ako nema šljive ranke,
vinograda i čaira
i u kući domaćina.”
/Ognjište/

Čuje pesnikinja Snežana Milanović svetog Simeona Mirotočivog kako joj se, kao što se nekad svom sinu Rastku, obraća : “Morate znati, čedo moje milo, da je u toj grudi, što može da stane u dlan sva zemlja. Zato uzmite svoju zemlju na dlanove i ne ispuštajte je nikada i ni za šta iz svojih ruku, jer ste sa tom grudom zemlje u ruci narod, a bez te grude, praznih šaka, samo skitnice među narodima.”
 Sasluša naša pesnikinja ovo kazivanje mirno, smerno monaški. Prošaputa za sebe: ”Slaba sam da se branim od misli, a nejaka da se borim protiv reči.” Uzdah jači od ma koga vetra ote joj se i ode u njene nove knjige.

         Nikica Banić