| Pamćenje |
| Autor Nenad Krga | |
| Sunday, 30 March 2008 | |
|
Pamćenje Mnogima se tu gubio trag. Baš tamo, podno stenovitog obronka što odeljuje naselje od planine, odakle su samo otisci njegovih čizama vodili naniže. Niko nije pamtio i brojao one koji su dolazili, odlazili ili prosto prolazili tuda na putu za obližnji grad. “Retki su oni što slučajno zabasaju ovde, a još ređi koji slute zašto”, govorio mi je te večeri stružući nožem blato sa nogavica. “Kažeš da si samo načas iskočio iz voza”, nastavljao je, lako klimnuvši i konobarici i čoveku zakrpljenih laktova. “I bazaš ceo dan, a da dalje od ove rupe nisi video. Ostaćeš ti, bratac, duže nego što misliš, ako već ne pođeš, kao ostali, gore i, izokola se vrativši, odeš – ne bi li te kad put naveo i da dovedeš koga”. I ostao sam, snalazeći se u usputnim poslovima koji su neopazice iskrsavali, sve se više priklanjajući njegovoj podsmešljivoj naklonosti. Jedne vetrom, kišom, pa i mesečinom ispunjene noći je, držeći me za ramena, prošaptao: “Možeš ih čuti… Samo ako se malo napregneš” , da sam se počesto budio nogu sputanih u korov njiva, zaslepljen odblescima snega sa vrhova, kako su i iskrile vatre odmetnutih nadimajući nadom i verom grudi preostalih; u kakvom jarku odakle su pogled bole grane sa kojih su i osvanjivala njihova tela; ili u napuštenim kućicama, po obodu, kroz čije se prozore pružao i maglom mrsio vidik na prevoj kuda im je i odvođena nejač; sve do druge, takve noći kada je u vetar nizao reči: “Planina pamti, ljudi se sećaju, a strah i zaborav rasenjuju istine…” Mnogi su još dolazili. Nenad Krga |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
