Informativni razgovor

Tema: Ja

Autor: Slobodan Anić

Draga Lana,

Ima jedna epizoda iz mog života o kojoj ti još nisam pisao jer nisam hteo da u naš odnos uvlačim politiku. Nažalost, politika je nezaobilazna u našim životima i ne može se izbeći ni kad to želimo.

Bilo je to 31. marta 1999. Već znaš da je nekoliko dana ranije počelo bombardovanje. Škola nije radila, ali ja sam imao izgovor da idem na posao jer je u toku bila Smotra literarnog stvaralaštva učenika osnovnih škola „Izvor žive reči“. Ja sam evidentirao prispele radove, unosio ih u šifrovnik, razvrstavao ih; ukratko, posla je bilo preko glave. Nisam video razlog ni da škola ne radi, ni da se Smotra ne održi. Mislim da u svakoj situaciji treba da se držimo ustaljenih šema jer nam to daje neku stabilnost i sigurnost. Osim toga, rad me je odvajao od drugih problema, tako da sam svakog dana dolazio na posao i izvršavao svoje zadatke.

Ujutru bih popio kafu sa direktorom koji mi je bio cimer dok smo još bili srednjoškolci. Sada se nismo politički slagali, ali to nije bio razlog da se mrzimo i da ne pijemo kafu zajedno.

Popili smo, dakle, kafu i svak je otišao na svoje radne zadatke. Nisam radio ni pola sata kad dođe tetkica.

„Zove te direktor u kancelariju“, reče mi.

Sigurno je nešto hitno kad me zove, pomislih i pođoh.

U kancelariji su osim njega sedela još dva čoveka. Direktor nije ništa govorio, gledao je neke papire na svom stolu. Stariji čovek pruži ruku i predstavi se:

„Jovanović, služba bezbednosti. Jeste li vi Slobodan Anić iz Lunjevca?

„Jesam“, odgovorih.

„Morate poći s nama u SUP, imamo prijavu protiv vas“.

Shvatio sam odmah o čemu se radi. Očekivao sam to i ranije. Sada im je ratno stanje davalo priliku da se obračunaju sa političkim protivnicima.

„Dobro“, rekao sam, „samo da zatvorim biblioteku“.

„Samo vi uradite šta je potrebno, nema potrebe da žurimo“, reče čovek ljubaznije nego što sam očekivao.

Otišao sam u biblioteku, spakovao spiskove u ladicu i sve sredio. Dok sam zatvarao prozor primetio sam na ulici dva automobila. Tamo je stajao i Biba, moj komšija iz Lunjevca. Nijedan od dva automobila nije bio njegov, a pored njega je stajala jedna mlada žena, dosta zgodna. Da l’ Jasmina zna da se on od ranog jutra provodi s mačkama?, pomislih. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je to bila policajka, kako se kasnije ispostavilo.

Uzeo sam jaknu jer je još bilo prilično ladnjikavo ujutru i opet otišao u direktorovu kancelariju. On je još uvek nešto pisao i nije podizao glavu.

„Spreman sam“, rekoh.

Uveli su me u automobil na zadnje sedište. U prednjem automobilu sam video Bibu i onu ribu što je malopre bila s njim na ulici. Sad sam shvatio da je policajka i istovremeno sam shvatio i razlog privođenja. Pre nekoliko večeri smo imali malu diskusiju  u pampur baru sa komšijom Ljubom, lokalnim šefom SPS-a.

Biba je bio u SPO, ja u DS. Kockice su se složile. Ljuba je inače bio već poznat kao lokalni špijun SDB.

Bilo mi je jasno da nas je on prijavio samo nisam mogao da se setim šta sam osim lajanja još protivzakonito uradio.

Odveli su nas na sprat. Bibu su uveli u prvu kancelariju na spratu, mene u šestu. Posle sam saznao da su već bili privedeni još petorica iz našeg sela.

U kancelariji sam video Peku, policajca  koji je često dolazio na teren u Lunjevac. Pokazao mi je da sednem na stolicu naspram njega. Seo sam.

„Jeste li vi Slobodan Anić zvani Uča iz Lunjevca?“, pitao je.

Pogledao sam ga začuđeno. Šta me pita ono što zna? Pored njega je sedela jedna devojka i pisala, hvatala beleške. Shvatio sam da je to procedura.

„Da“, potvrdio sam.

„Vi pijete?“

To je bila više konstatacija nego pitanje.

„Pio bih da imam šta“, rekoh. „Sva sreća što nas je Sloba zaštitio od suvišnih troškova, tako da sada pijem mnogo manje nego ranije.“

Pitao sam se kako će da reaguje na pominjanje vođinog imena. Prećutao je to, ali je postavio drugo pitanje:

„A  kad popijete vi držite političke govore?“

Ni ovo nije bilo pitanje već konstatacija.

„Ne držim političke govore, ali kad me isprovociraju, kažem šta mislim“.

„Pa ste tako rekli i da je predsednik lopov“.

Opet konstatacija.

„Nisam rekao da je predsednik lopov, nego da je Slobodan Milošević lopov.“

„Pa on je predsednik. U čemu je razlika?“

„Nisam okrivio predsednika kao instituciju nego Miloševića kao čoveka“.

„Na osnovu čega tvrdite da je lopov“.

„Na osnovu toga što mi na svakih pet nedelja daje pola plate, što mi deca studiraju, a ja nemam dovoljno para za njih  iako savesno i odgovorno radim svoj posao.“

„Pa ne daje predsednik plate.“

„Ne bi trebalo, ali i ti i ja znamo da se on za sve pita.“

Nisam mogao da persiram nekom s kim sam nekad pijančio u pampur-baru.

Na vrata su ušla dvojica i Peka je ustao i ukočio se. Shvatio sam da su višeg čina od njega. Nešto su tiho mrmljali, pa je Peka izašao.

Saslušanje je počelo ispočetka. Pitanja su postavljali obojica. Što propusti Starina Novače, to dočeka Deli Radivoje. Ne mogu sad da se setim svega što su me pitali. Znam samo da su već znali da mi je žena Hrvatica, da su mi deca rođena u Sarajevu, da mi je zet Hrvat, da je sestra član JUL-a. Znali su i da je njen dever bio pripadnik HVO i da je po zadatku održavao kontakt sa Šešeljevim četnicima. Tako sam shvatio da je zapravo SDB kontaktirala sa njim, a dalji zaključak je da je među Šešeljevim četnicima bilo agenata SDB. Ništa iznenađujuće, to sam već pretpostavljao otkako mi je sestra pričala da je kod njih kući još dok je rat trajao dolazio čovek koji je kontaktirao sa Mladenom, sestrinim deverom. Pokušavali su da me ubede da ja nisam Jugosloven jer taj narod ne postoji. Ja sam im odgovarao da sam ja rođen u Jugoslaviji, da su moji roditelji rođeni u Jugoslaviji, da su moja deca rođena u Jugoslaviji, da se i moja žena izjašnjava kao Jugslovenka, i da ne bi bilo u redu da u porodici ne budemo svi iste nacije.

„Ali deda ti je bio Srbin pa si i ti.“

„Slažem se da sam Jugosloven srpskog porekla. Više od mene ne možete da tražite“, rekao sam i tako okončao taj deo.

Pokušavali su da me isprovociraju lažnim informacijama o opozicionim vođama. Nisam se nešto štrecao kad je Vuk Drašković u pitanju.

„Je l’ to zato što je u ovoj vladi?“, pitali su.

„Ne, nego zato što mislim da je on vaš špijun“, odvalio sam.

„Na osnovu čega to mislite?“, pitali su.

„Na osnovu toga što je bio u diplomatiji, a teško da neki diplomata nije bio vaš špijun. Osim toga, kompromitovao je srpsku opoziciju pred izbore devedesete tako što je podigao spomenik Draži Mihajloviću. Tako je uticao da veliki deo naših potencijalnih birača ne glasa za nas. Podizati spomenik četničkom vođi pred izbore u zemlji u kojoj su partizani pobedili i gde su još uvek žive četničke žrtve mogao je samo politički analfabeta ili protivnički agent.“

„Logično, ali nije tačno“, primetio je jedan.

Njih dvojica su izašli. Posle nekoliko minuta ušao je treći (ili četvrti?).

Za razliku od prethodnih, ovaj se predstavio:

„Kapetan Slobodan Anastasijević, kriminalistički inspektor“, rekao je i pružio ruku.

Predstavio sam se i ja.

„O, pa vi ste profesor. I moj roditelji su profesori“, rekao je.

„Ne, nisam profesor, samo predajem srpski, jer se niko nije javio na konkurs“, rekao sam.

„Ali radite taj posao. Zar ne mislite da kao učitelj nemate potrebne kvalifikacije?“

„Ne mislim“, drsko sam odgovorio gužvajući praznu kutiju od cigareta, „imam dovoljno kvalifikacija za izvođenje nastave, a gradivo učim pripremajući se, tako da znam sve što i koleginica koja je profesor, bar kad je u pitanju gradivo osnone škole.“

Sve sam cigarete već bio popušio, iako sam od kuće poneo punu kutiju.

„Zapalite slobodno, ako ste pušač“, rekao je pružajući mi kutiju nekih malo boljih cigareta.

„Hvala“, rekao sam izvinjavaći se i uzeo cigaretu. „Meni je već nestalo.“

„Samo se vi poslužite.“

Znao sam da je to trik da bi me opustio, ali nije me bilo briga, ionako sam govorio istinu.

„Znate li ko su bila ova dvojica što su vas saslušavali?“

„Iz državne bezbednosti, pretpostavljam“, odgovorio sam.

Klimnuo je glavom.

„Tako je“, rekao je. „To znači da ste osumnjičeni za izdaju“, rekao je i oštro me pogledao.

„Hajte, molim vas“, nasmejao sam se, „ a šta bih ja to mogao da izdam, ja samo radim svoj posao, brinem o svojoj porodici...“

„Ali se i bavite politikom“, dočekao je.

„Da, u skladu sa Ustavom“, rekao sam.

„Dobro“,  rekao je, „nećemo o politici. Ja sam kriminalistički inspektor, a koliko znam vi niste učinili nikakvo krivično delo.“

I tako smo nas dvojica skoro ćaskali dok nije počeo da me ispituje o ljudima iz sela, o kolegama u školi i sl. Govorio sam sve ono što sam pretpostavljao da on zna, a zna sve ono što se u selu zna. Ništa drugo nisam ni mogao da mu kažem.

Bilo je već popodne sudeći po položaju sunca koje je prodiralo kroz prozor sa sasvim suprotne strane od one na kojoj je bilo kad su me uveli u tu prostoriju.

Onda je i on izašao, a malo kasnije ušao je peti, ako računamo i Peku za koga znam da je bio samo pozornik. Ovaj je bio opasan provokator. Zaključio sam da je neki psiholog jer je postavljao takva pitanja.

„Gospodine“, rekao sam kad mi je prekipelo, „i vi i ja znamo da nisam ništa skrivio, osim što sam član jedne opozicione stranke i što sam u zavadi sa Ljubom K. za koga celo selo zna da je vaš doušnik.“

„Pa ne mislite valjda da bismo mi angažovali vozila i trošili vreme na vas samo zato što ste u zavadi sa Ljubom?“, rekao je.

„Ne mislim, ali sam siguran da imate lažne informacije o meni i to ne samo od Ljube“, rekao sam.

„Da li to znači da ima još ljudi kojima ste se zamerili?“

„Verovatno ima i onih koji me mrze a da ja to i ne znam, uostalom, kao i vas i svakog drugog“, rekao sam.

„Da, ali vi ste osumnjičeni?“

„A, za šta sam to osumnjičen?“, upitao sam nestrpljivo.

Ovaj nije nudio cigarete, iako je pušio i to neke skupe, možda i namerno, da bi me iznervirao.

„Da ste postavljali radiolokatore“, rekao je.

Drsko sam se nasmejao.

„Siguran sam da ni vi u to ne verujete“, rekao sam.

„Nije moje da verujem ili ne verujem, ja treba da utvrdim istinu“, rekao je tvrdo.

„E pa onda pribavite dokaze pa me predajte sudu“, rekao sam.

Ne sećam se da mi je postavio neko smisleno pitanje. Uglavnom me je ispitivao o mojim odnosima sa kolegama i sa đačkim roditeljima, sa ljudima u selu.

„Dobro, sačekajte malo, doći će neko da vam kaže šta treba da radite“, rekao je i izašao.

Ovaj me najviše mrcvario, a da ne znam ni šta me je pitao. Očigledno da im je zadatak bio da me zastraše.

To se i potvrdilo kroz nekoliko minuta. U sobu je upao policajac, grube građe, ogromnih šaka i besnog izgleda.

„Idite kući“, razvikao se „i pazite šta radite!“

Izgledao je kao da sam ga lično uvredio, ali ja sam ga samo zahvalno pogledao i potrčao ka vratima dok se ne predomisli i ne klepi me onom lopatom od šake.

Napolju je bilo svetlo i sveže. Zahvalio sam bogu i požurio u poštu da telefoniram ženi. Nisam znao koliko je sati jer sam jutros zaboravio sat na stolu u biblioteci. Rekao sam ženi da ću doći autobusom u dvadeset do četiri.

„Ali sad je pola pet“, rekla je ona. „Sad imaš palanački u pet. Požuri da ne zakasniš.“

Požurio sam na stanicu. Usput sam pogledao na sat na crkvenom tornju. Da, bilo je prošlo pola pet.

Pregledao sam džepove. Prvo sam kupio autobusku kartu, a zatim i cigarete. Sva sreća, imao sam dovoljno.

Kod kuće sam se iznenadio kad sam video izriljanu baštu. Bila je izriljana tek do pola kad sam jutros pošao.

„Ko je izriljao baštu?“, pitao sam kad sam malo došao sebi.

„Ja“, rekao je Igor, moj sin, „morao sam da iskalim bes“.

Posle sam saznao da me jutros policija tražila kod kuće kad sam ja već bio otišao na posao, da su pretresli ceo stan još dok su deca bila u krevetu. Bolje što ja nisam bio kod kuće.

Eto, draga Lana, to sam ja, izdajnik i državni neprijatelj.

Tvoj drug