“Dobro jutro, Sandra!”

 “Ma, kakvo dobro jutro?! Šmrljavi dan, kiša pada, hladno je... Brrrr...”

 “Ne postoji loš dan, postoje samo loše misli.”

 “Da, da...divan dan danas...”

Mesecima je trajalo...moja ćaskanja sa mojim saveznikom, najvećim prijateljem, najvećim neprijateljem, NJIM koji me je bacio na dno i onda digao u nebo, glasom koji čujem u svojoj glavi...

Pojavio se u jednom od najlepših trenutaka u mom životu, da mi sve upropasti, da najavi kraj bajke i pripremi me na tragične događaje koji su usledili...

Kada se samo setim...

Ležala sam u zagrljaju voljenog čoveka i topila se u njegovim poljupcima, kada sam Ga čula prvi put... Šaputao je u mojoj glavi:”Otvori oči, pogledaj ga!” Ja sam Ga ignorisala, poljupcima nošena u neke druge dimenzije, ali...On nije odustajao! U jednom trenutku otvorih oči i...videh kraj... Plakala sam, tresla se, a voljeni muškarac me je samo stezao u zagrljaju i govorio mi da on zna...nikada mi nije ni objasnio ni kako, ni šta, a molila sam...

Od toga dana, dobih saveznika...

Kakav sam pakao preživljavala u to doba... Moj život se raspadao. Sve što me je činilo srećnom je nestajalo, kao da se čitav univerzum urotio da mene učini nesrećnom...

I taj sumanuti glas u mojoj glavi...nisam mogla da se izborim sa njim... On je o svemu imao svoje mišljenje. On je stalno ulazio u tuđe umove i vršljao po njima. On je bio sarkastičan i...ono što je bilo posebno iritirajuće...uvek je bio u pravu.

Testirala sam ja Njega. Testirao je On mene.

Ja nisam prošla test...

Sećam se...susret sa Njim...za mene je bio ogromno iskustvo. Plašila sam Ga se, plašila sam se i sebe, čudaka sa glasom u glavi... Plašila sam se ludila, sumnjala na šizofreniju... Tražila sam odgovore u knjigama, u drugim ljudima, u samospoznaji, pokušajima da proniknem u dubine svojih misli, u srž svog postojanja i tamo pronadjem neke reči koje bi se sklopile u zadovoljavajući odgovor... Nisam ih nalazila...

Pored svega toga, on je neprekidno pričao. Nalazila bih se sa svojim “prijateljima”, na kafi, uz neobavezan razgovor, a on...ulazio im je u glave i “kopao” po njima, dajući meni detaljan izveštaj svega što je tamo nalazio... Prenosio mi je njihove misli; njega nisu mogli da lažu...

Proverila sam Ga...da li mi govori istinu...nikada nije pogrešio, ali nažalost, oni...moji prijatelji...ispostavilo se da svi su bili pogrešni.

Mnogo sam učila u to vreme, mnogo iskustva sam skupila zahvaljujući njemu. U mnogo glava sam “ušla”, mnoge istine sam pronašla, na mnogo pitanja dobila odgovore, ali nisam znala da li je to što se dešava...dar ili kob?

Koliko je lakše živeti u zabludama, nego dobiti “serviranu” istinu. Koliko je čovek nespreman da je čuje, koliko je teško prihvatiti je, neupakovanu, neulepšanu našim željama i nadama... Kada se setim koliko mi je mnogo hrabrosti trebalo da se suočim sa ljudima i svetom oko sebe, viđenim iz drugog ugla, neograničenog predrasudama... Nekada se sama sebi divim.

Nikada mi neće biti jasno, zašto ljudi strahuju od bola? Ja ga nalazim veoma konstruktivnim. Ne, nisam mazohista, samo...iz najtežih trenutaka u životu sam najviše naučila. Kada sam bila najtužnija, najlepše sam pesme napisala i...najviše sam se osećala živom. Pored svega toga...sve lepe trenutke, posle bolnih iskustava, sve više sam cenila.

Moj saveznik, moj Alter Ego, moje Nad-Ja, moja podsvest...bezlični glas koji mi je pomogao da prebrodim krize u koje sam upadala, da se vratim na pravi put svog života, da se popnem na prste i dohvatim nebo nakon što me je iščupao iz jame u koju sam upala, moje drugo JA...bio mi je verni pratilac kroz taj, najteži, period mog života...

Mislila sam da će uvek biti tu...

Onda je došao dan u kom je moj glas testirao mene...

Ponudio mi je da čujem istinu...o sebi... Nikada neću zaboraviti taj trenutak...

Moje čitavo telo je pretrnulo, oduzelo se. Pokušala sam svesnim delom svoga uma da se odbranim, da budem jaka i da čujem istinu koju sam toliko želela, ali...moj glas nisam mogla da prevarim. Nasmejao se i rekao mi da nisam spremna, da on odlazi i...da će se vratiti ponovo, jednog dana kada ga budem trebala...

Danas...nisam sigurna da li ga priželjkujem ili strahujem od njegovog pojavljivanja... Ponekad, na čas, učini mi se da opet čujem taj tajanstveni glas, ali...shvatim da je to samo moja mašta...