***

U snu sam je stezao crnim najlon čarapama oko vrata. Ruke su joj već bile vezane za radijator. Bila je bela, kao marcipan, s trouglastim prelivom od čokolade, na jednom mestu.. Onda sam osetio da je hladna. Počeo sam da je drmusam. Primetio sam da su joj tabani veoma žućkasti. Probudim se sa erekcijom ali i strahom, znojav. Osećam se stešnjen u krevetu. Gledam u mrak, kao da gledam kroz crno ćebe. I...kao da nisam sam u stanu. Onda čujem poznati zvuk, melem za svakog podstanara koji se zimi smrzava kao u štenari.
   Klokotanje radijatora; to čekam kao ozebao sunce. Znam: četvrt do šest. Ustajem, zakašljem se, zatresem se od zime, počešem po listovima i osetim nakostrešene dlake; jedva gledam, privikavam se na mrak pozne jeseni. Odem do prozora, dok stavljam skočanjene prste na metalna rebra, nosem razgrćem prljavu pocepanu zavesu i gledam u soliter preko puta. S mog petog sprata, ne vidim ulične svetiljke, a samo nekoliko prozora je osvetljeno. Klokotanje mi delimično vraća optimizam, i sâm zvuk koji obećava da će za koji minut iz elektrane na Novom Beogradu para da stigne do mog umetničkog legla u tipično propaloj socijalističkoj stambenoj rugobi u Braće Jerkovića, negde pri vrhu Ustaničke, daje mi nekakav osećaj toplote. Zavese mirišu na duvanski dim i prašinu, ko zna kada ih je gazdarica poslednji put oprala. Vreme je za pišanje u ledenom kupatilu. Jednosoban stan, nameštaj se nekako drži od onih dana kada je kupljen, verovatno na kredit, i ja u prolazu svraćam u kuhinju i, češući se preko prljavih gaća, uključujem najmanju ringlu na šporetu. Brzo punim džezvu česmovačom, belom od pritiska (beli se u mraku!) i krenem u kupatilo. Oči su mi se već privikle na mrak, opažam i lampicu na prekidaču za bojler – jednim potezom ga isključujem (prošlo je vreme niže tarife, juriće me gazdarica) i palim svetlo. Ono me, pak, ponovo zaslepi; žmureći pišam; čujem kako kapi dobuju i po dasci koju – jebaj ga – zaboravih da dignem. Strgnem malo toalet papira, obrišem neobrezanu kitu – to je dodatni posao posle uriniranja za nas šeširdžije – pa onda presavijem ser-papir (štednja!) pa posušim i dasku, koliko mogu. Kad mi se prikenja od kafe, biće valjda suvo. Pipnem radijator u kupatilu; već je mlačan. Pogledam se u ogledalu iznad lavaboa – kosa prljava, podočnjaci, požuteo sam kao Kinez. Iskezim se – i zubi su mi žuti. Isperem usta vodom, muka mi od sopstvenog zadaha. Umoran sam; ni da legnem ni da radim. Radim? Šta radim? Pišem... Da li je to rad? Posao? Zanimanje u svakom slučaju nije. Ko ubedi moje roditelje da jeste, svaka mu čast. Preko kade vidim čarape, svoje, kao suše se, sećam se da sam ih sinoć »potopio« i oprao u lavabou; pomirišem ih – miris praška i još nečeg, ali neka, proći će kao čiste. Preko harmonikastih  prečaga za sušenje veša iznad kade, vidim i par ženskih čarapa.
    Lidija? Da mi nije ona oprala i ono moje? Koliko se sećam, sinoć mi je rekla da »nema šanse da mi ovako nastavimo«. To je bilo, mislim, u vreme dok je još bilo gradskog  prevoza, dakle pre 11 (autobusi i trole na Konjarniku rano idu na spavanje). Šta je posle toga bilo, ne bih znao. Tada sam počeo da naručujem vinjak. Zaboravila svoje čarape? Vratim se do kreveta. Opet zasllepljen u mraku nakon kupatilskog osvetljenja, pipam po jorganu. Gle, tamo je još neko. »Lidija?«, šapnem. Ništa. Polako smaknem jorgan. Jes' bre, Lidija, poznajem ja tu kosu, to rame, tu...sisu... Ma nešto mi je tu... Upalim svetlo. Opet priđem krevetu. Lidija, da to je ona. Međutim, malo sivkasta i --- po utisku, onako, mis'im, mrtva. Ne znam, nisam video mrtvaca nikada u životu, ali tako mi deluje. I onda osetim miris izmeta. Govneta, da se izrazim. Setim se šta sam čuo – čovek kad umre, uneredi se. »Lidija!«, viknem. Da je pipnem, ne smem. Ona ništa. »Lidijaaaaa!!!!« Ništa. Mrtva.

***


Prvi ovogodišnji sneg nas je zadesio još sredinom jeseni 2007. Da bi onda, za »njihov« Uskrs 2008, opet padalo nešto belo s neba. Kišobrane smo bili poneli za kišu, ali poslužili su i za tu sada već očekivanu padavinu (má, meni je to ličilo na ledenu kišu ili grad) u nedoba. Otresosmo ih ispred ulaza u Francusku 7 kao da smo dva ugojena slepa miša, i uđosmo u Klub književnika. Garderoba je jedna od tri stvari koje čine posebnim to mesto. Druga je što je piće preskupo i u maleckim porcijama, a treća je kvalitet klope. Litar rozea i litar Knjaza za početak, ne moramo ni da naručujemo, znaju nas. Mi, mlada generacija pisaca s kraja 1960-ih i početka 1970-h a sada u XXI veku etablirane seronje s dvadesetak kila sala oko struka. Seronje za mog sina, to jest, a za nas, mi smo i dalje savest društva, ovenčani nagradama. Od događanja naroda pa nadalje svuda nss ima. Ja sam Budaleski; proboj sam načinio kratkim urbanim romanom o podstanaru pesniku koji jednog sumornog studenog jesenjeg jutra nalazi mrtvu devojku krevetu. Dobio sam nagradu za Prvu knjigu i bio nominovan za NIN-ovu nagradu. Koju sam kasnije, mnogo kasnije i dobio za roman koji uopšte ne spada u moja bolja dela, ali to su mi dali za ranije zasluge a i zato što sam pustio buvu da sam teško bolestan. Knjiga se zvala FAMA O TRICIKLISTIMA i govorila je o tome da je američki predsednik Nikson u stvari agent iz Mongolije koga su Rusi podmetnuli Americi sa ciljem da sruši kapitalizam i da malo po malo teritoriju najpustijih država Amerike prebacuje u katastarske knjige SSSR-a. sve počev od Aljaske, koja je nepromišljeno prodata za budzašto. U vreme antitotističke histerije tih godina to delo je odskakalo po svemu, ali rekoh, mislili su da umirem, a ona moja TREŠNJA IZ BRAĆE JERKOVIĆA te roman o seksualnom sazrevanju PADA SAVA MALA su ipak, kako bi rekli strani prikazivači (na koje sam potrošio dobar deo honorara da ih nahranim pečenim prasićama i da im dovedem pevaljke u hotelske sobe), »captivated readers' attention, from the very first page...« Moj drugar u Klubu je David Golijat.

Smešno mi je, kad god kažem »idem da se vidim s Davidom«, moram da objašnjavam da nije ni Filip ni Albahari. Već Golijat. A tek onda misle da se zezam. A prezime postoji. Samo su – istina je - mogli da mu daju neko običnije ime. I on je NIN-ovac, i mnogo veći postmodernista od mene. Mi tako slupamo litar i litar za 45 minuta a Aca zna da pre isteka tog vremena ne treba da nam donosi zeljanicu. A posle, sve po propisu. Odavno nismo ništa napisali. Bavimo se politikom. Ja sam za Sorosa i »Evropljane«, on je za Slobu i »patriote«. Navodnike skinite po sopstvenom osećanju. O politici, međutim, ne pričamo, jer bismo se, naravski, pobili za tili čas, već nas vezuje davnašnje boemstvo, zajednički podstanarski dani, zajedničke (a sve odreda tuđe, otete) devojke, zajednička glad i nekadašnje tužnjikavo žicanje za burek ili pogačice. I jogurt. »A ovi mladi danas...«

David je inače započeo karijeru prvim lezbejskim delom u srpskoj književnsoti – ČARAPANKE SA ZVEZDARE, o studentiknjama koje su pozirale Ljubi Popoviću pa započele tradiciju 'ženskih čajanki' na kojima su gajile fetiš crnih svilenih, mrežastih i čipkanih čarapa – u to vreme su hit bile slovenačke Preboldove black cat i »rtanjski čaj« iz Instituta za proučavanje lekovitog bilja, iz ulice Tadeuša Košćuška. Plus šumski med sa Kalenića pijace i domaći rum, te sok od limuna. Istraživači književnosti su se posle čudili kako to da sam ja, došav sa sela i u prvim pričama čisti tradicionalista, ili još i gore, realista, postao kasnije Evropejac s velikm »e« i protivnik Osme sednice dok je on - seksualni revolucinar i postmodernista pre postmodernizma i gradsko dete, sin lekara /doduše iz manjeg mesta u Srbiji/ - postao pobornik »događanja naroda« i svega što je uz to kasnije išlo.
    Dotle smo mi međutim pojeli dovoljno hleba i soli, tako da smo se i dalje držali zajedno. Pod uslovom, naravno, da se ne do'vatimo politike. U toj njegovoj prvoj knjizi, koja je jedno vreme bila zabranjena – što mu je samo donelo dodatnu slavu u ovoj zemlji bez disidenata – reč je bila o ubistvu iz ženske ljubomore. Par devojaka, Lidija i Biljana, zvezde 'ženskih čajanki' verne pratilje Dragoša Kalajića na žurkama kod jedne slikarke, nisu imale isti odnos prema švrljanju okolo. Jedna je bila za otvorenu vezu, a druga se zacopala pa je postala ljubomorna. Ta ljubomorna, Lidija, onda je   čarapama zadavila Biljanu, a za ubistvo je optužen Lidijin nekadašnji dečko, Sergej Budalov (David je dao ime slično mome, dok je svoju opsednustom Rusijom pokazao ličnim imenom), koga ja ona napila i uspavala pošto ih je nagovorila da svo troje odu u njegov iznajmljeni stan, da bi se tokom noći išunjala. Pakleni plan se sastojao u tome da ona pozove momka telefonom i da se, praveći toša, najavi da će da dođe po ko zna koju bajagi zaboravljenu stvar, i da onda, pretpostavljajući da će uspaničeni dečko da pokuša da iznese leš iz stana, zločin anonimno prijavi policiji, koja bi zatim lako uhvatila prestravljenog mladića sa sve korpusom deliktijem tj. čarapama i lešom.
    Ono što je književnu i onu drugu javnost konsterniralo nije bio samo pomen lezbejstva (»U našoj zdravoj sredini? Taman posla!«) i detaljan opis seksa svih vrsta (i onog heteroseksualnog), već i – kako je to rečeno na jednom komitetu – »kritizerstvo u lažnom prikazivanju našeg društvenog stanja«. Kakva smešna konstrukcija, zbog koje su u ono vreme ipak mogle da lete ako ne glave a ono fotelje, mogle su da se izgube stipendije, društveni stanovi, funkcije u kulturi i radna mesta. A u čemu se sastojala ta društvena kritika, to jest »kritizerstvo« prema našem »društvenom stanju«? U tome što je u romanu često vladala nestašica jogurta, hleb nije redovno stizao, prodavačice u samoposluzi su bile »nemoralnog ponašanja« i često su vodile ljubav na, gle sad – »neprirodan način i na javnom mestu« (to jest, u magacinu), dok je kritikovana srpska tekstilna industrija jer ne prizvodi dovoljno dobre, kvalitetne najlon-čarape, već samo Slovenci, Tekstilna tovarna Prebold, po licencama iz Holandije prave samostoječe nogavice in tiste za nošno z pasom, seksi deokolenke ter hlačne nogavice za stidljivije žene koje u njima idu na ginekološke preglede. Pa još i nestašice tih čarapa jer sve gre na zahodni trg, to se pravi na zapadno tržište. Črna mačka, Prebold! Uh...
    I naše radne žene u tom kritizerskom i nemoralnom »delcetu« ispadoše nekakve lujke koje misle samo na seks i modu, a porodica, bre, radni zadaci i vaspitanje dece, to kurac.
    U toj knjizi se dogodilo i to da je grupa Beograđanki, zbog nestašice čarapa – sve ode u izvoz – otišla ne izlet u Sloveniju u mestašce Prebold, da bi po fabričkoj ceni nabavile zalihe čarapa za nekoliko meseci unapred. Taj izlet, uz opise seksa i raskalašnog ponašanja slovenačkih samoupravnih direktora, tek je to razljutio smerne kritičare. Danas je njegov književni početak sasvim jasan – on je naime fut fetišista, podvrsta čipkane čarape. Tako da je sa Živojinom Pavlovićem, takođe Slovencem po nekoliko osnova, te sa Kocbekom i Miodragom Rackovićem tvorio erotsku branšu jugoslovenske književnosti.
    Evo, dovršavamo prvi litar i litar u Klubu, nas dvojica velikana, Budaleski i Golijat, kad meni zazvoni telefon. (Dotle je Golijat tupio o njegovim Rusima koji će bajagi da nam pomognu da vratimo Kosovo, ali ja se na te stvari isključim. Telefon, megu toa, ne mogu da isključim, žena mi je ljubomorna. Lidijin »ringtoun« kako vele mladi jeste Biljana platno beleše.
    »Eve ti ga Biljana«, reče Golijat. Stari vic, koji nas uvek zasmeje. Njegova se žena naime zove Biljana. Zašto mi je onda melodija za moju Lidiju – Biljana platno beleše, ne bih znao da objasnim. Golijat se zagrcnu od smeha.
    »Zdravo Lidija«, kažem.
    »Da li ste spremni za krkanciju?«, pita nas Aca, jer vidi da su flaše gotovo prazne. Mahnem mu da govori tiše, Lidija ima nešto važno da mi kaže.

    
    ***


Lidija i Biljana su šefove svojih kadrovskih službi slagale da imaju »žensku bolest« i da moraju na sedam dana u Matarušku banju. Da poleče svoje cenjene ribice. Kolege s posla, a obaška šefovi njini, koji su svi imali najlepše mišljenje o ribicama svjih koleginica, mogli su jedino imati razumevanja. Pa, ljudi, ako nešto ne mož' da fali u samoupravnom socijalizmu, to je ondak solidarnost, naročito sa drugaricama. Plan je bio da odu vozom do Ljubljane, a odatle redovnim lokalnim autobusom od glavnog grada Slovenije za Celje i na dve trećine tog puta vozač će viknuti Prebold!
    »Dolazimo k'o nove«, rekla je Lidija iznoseći rešenje o bolovanju. Ljuba je zakopčavao šlic. Sedam dana bolovanja, jedno pušenje u »ofisu« bila je tarifa kadrovskih referenata u Lidijinom preduzeću. Polizala mu ga je tako lepo, da mu maramica nije bila potrebna. Ipak je, da bi sačuvao nove gaće od tog jutra, iz fioke izvadio pakovanje Sava toalet krep papira i stavio dva parčeta preko još tople kite.
    »Nova, veliš?«, pita on retorički, dok ona otključava vrata. »Hajd' da vidim i to čudo!«
    »Džukelo jedna!«, kaže ona, ali blago, smeškajući se.
    Biljana je u svojoj firmi – pravni odsek Utenzilije – morala da dâ guzu. Kratkovidi referent Rajčevski s večitom čačkalicom u zubima, debelim naočarim na nosu i večitom oklembešenom krvatom preko razdrljene košulje »na kocke« imao je muke da joj ga ugura u čmar. »Biljo moja, srećice moja...« dahtao je znojavi referent, »uh što si uska, Biljice«, ali njoj se žurilo, morala je i mužu da spremi ručak pre polaska kasnog večernjeg voza, nešto se unervozila, trebalo se i spakovati za put, pa je stisla. Gaće joj oko članaka, haljina zadignuta na krsta, a samostojeće Preboldove čarape pale Rajčevksog, voli on to, pljeska Bilju po guzovima, ali ona kao da stiska sve više. Na zaključana vrata kancelarije kuca čistačica. »Kafa, druže Rajo!« »Jebeš kafu sadeka, ček da dođe burek!« »Dobro druže Rajo«. Rajčeski zna da mu burek ne treba za danas jer je poneo ceo hleb namazan jetrenom paštetom i majonezom. I doseti se Rajo, »ček malo, stoj ti tako samo!«, Bilja se drži za police sa Hermesovim fasciklama, već je noge bole, referent vadi kesu iz fioke, iz kese vadi smotuljak u salvetama, iz salveta vadi hleb, rastvara ga, pa prstom zahvata mešavinu paštete i majoneza, »E sad će da može«... »Šta je to?!«, skoro vrisnu Bilja, ali su joj prsti s paštetom i majonezom već bili u guzi, zna ona već šta je to, oba prsta odjednom, »Nemoj da mi isprljaš 'aljinu«, »Neću, Biljo, neću, ne brini...«, Zazvoni telefon na stolu, »Ma ko je to da ga jebem u oko i u telefon«, vikne Rajčevski, ali ne pada mu na pamet da se javi, bela Biljanina zadnjica se nudi, raskoračila se pod širokim uglom, i referentova kita pronalazi put u mrak. »Oho ho, ide ide«, dahće Rajčevski, a Bilja pomalo stenje. Mljac, mljac, mljac! Ahhhhh! Buum! Pre nego što je otišla, Biljana  uspeva da izmoli salvete od sendviča i stavlja ih preko guze pre nego što je obukla gaće. Vrlo skupe, crne, svilene.

U vozu do Ljubljane su odremale, a kasnije u autobusu za Prebold, Lidija i Bilja, već su mogle da se maze jer su tokom noći sa sebe skinule i sećanje i mirise svojih šefova, koji prebrzo svršvaju a premalo se kupaju.

Fabrička cena Preboldovih čarapa Crna mačka jeste prilika da i radne žene u povodu malog jubileja uspešne regionalne firme kupe proizvod, koji se u »našoj zajednici već odavno ne smatra luksuzom«, kao što je izjavio i drug Edvard Kardelj na kongresu Saveza komusita Slovenije. Tim rečima je u na recepciji hotelčića u Preboldu Lidija htela da iskamči popust za dvokrevetnu sobu.
  »Nije Kardelj nego Kocbek«, šapnula joj je Bilja. Recepcioner je bio ćelav, mršav, ogromne dioptrije i veoma zbunjen. »Tovarišice...« mucao je.
 »Dvokrevetna!«, viknu Biljana.
»Dvoposteljna?«, pita recepcioner, a debele graške znoja mu se spuštaju niz čelo. Valjda se plaši Kardelja, šta li. Sigurno misli da su pred njim važne drugarice iz nekakvog političkog komiteja, pa posle duge blokade konačno počinje da veergla ono što misli da je njegov najpreči zadatak – da objekat prikaže u što lepšem svetlu:
»Lahko vas izvestim da so vse sobe opremljene z lastno kopalnico s tušem in Wecejem. Postelje so zelo udobne, mate pa minibarček, za telefon pač pridete dole. Vse vam omogoča prijetno in sproščeno bivanje tako za kratek čas kot tudi za daljše obdobje bivanja v primeru... Prostite, koliko dolgo ostajete...?«
»Teden dni!« povika Lidija i zakikota se. To je zarazilo Biljanu i obe se uskoro ushvatiše za trbušćiće od smeha. I recepcioner, koji se isprva iznenadio, poče da se smejucka, da bi onda skinuo naočare, obrisao masno čelo i krenuo u gromoglasan smeh.
»Teden dniiiii haha hahahahha!« Bilji i Lidiji je slovenački zvučao neverovatno smešno, ko zna zašto.
    »Popust?!«, viknu Biljan kroz smeh? »Lahko dobimo popust?!«
»Ne vem... Če imate otroke... Vsak otrok od 2-dvanajst let v sobi z jedno odraslo osebo ima 10% popusta...«
    »Hahahahahahahha«, Lidija je urlala, rikala, groktala od smeha. »Otrokeeeee hahahahh«, smejala se Biljana. Bilo je rano pe podne, sve je bilo gotovo prazno. Nije se imao ko začuditi glasnom smehu. »Hajdemo da vežbamo kako se prave otroci!«, viknu Lidija i uhvati recepcionera za kravatu. Biljana ga uhvati za šlic od pantalona. Uguraše ga u kancelariju iza recepcije. Lidija okrete ključ u bravi. Skinula je gaće. Izula cipele. Skinula je pulover i bluzu. Skinula je grudnjak. Bila je samo u samostijećim mrežastim čarapama. »Ah. Samostoječe nogavic!«, uzdahnu Slovenac. Pantalone su mu već bile nabrekle. »Lahko vam podudlam prstiči?« Pa onda krene na lošem srpskom, stidljivije: »Volim da ližem prstove na nogama...« »Mali, ti si naš otrok!«, reče Bilja...
    Dobili su veliki popust, kao da je Majka Jugovića odsela sa svim sinovima, i to živim i još nekim usvojenim ili novopronađenim, koji su imali sreću da ih ne pozovu na odsluženje vojnog roka protiv Otomanske imperije.

Već istog dana posle podne, trebalo je kupiti te čarape na lokalnoj fešti u čast »obletnice« uspešne firme. Dobro su se naspavale, pansionski ručak je bio obilat i ukusan, a iz nekog razloga dva konobara su ih dvorila kao da su Jovanka Broz i Pepca Kardelj. Svi su govorili srpski i odmah su ih uputili kako da dođu do mesta gde je bio najavljen govor predstavnika Socialistične Zveze druga Jožeta Smoleja, direktora tvornice Iztoka Žohara, te posle svega kulturno-umetnički program i, na štandovima, prodaja čarapa po fabričkim cenama.

Kolone ljudi, i to ne bilo kakvih već radnih ljudi išle su  prema mestu odakle se čula muzika. Sa zvučnika su umilno pevali Majda Sepe, Radojka Šverko, Zdenka Kovačiček, Đorđe Marjanović...

Kada su došli do najlepšeg mesta za izlete u Preboldu, govor direktora Iztoka Žohara je bio u toku...
   "...mi v Tekstilni tovarni Prebold se zavedamo, da konkurenčni trg, zlasti na področju mode, narekuje konstantno spremljanje trendov, upoštevanje želja in zahtev potrošnikov ter modnih smernic...«
Aplauz i povici – Tito! Tito! Kardelj! Kardelj!  
»Zato smo se odločili, da ženske nogavice blagovne znamke Črna Mačka ponudimo ne samo tujim anpak i našim delovnim ženskama potrošnicam v sodobni in atraktivni embalaži ter razširimo asortiment izdelkov.«
Aplauz prekide izlaganje. Začulo se veoma glasno »Uraaaaaa«, i Lidija i Bilja koje su već razgledale čarape po štandovima mogle se da osete po glasu da  govornik ima veliku tremu. »Črna Mačka bo z novo podobo in s pomočjo številnih atraktivnih promocijskih materialov opozarjala na svojo konkurenčno ponudbo, ki bo zadovoljila še tako zahtevne potrošnice, kakor so naše radne žene v to sam prepričan...«  
   Tu je bio kraj govora cenjenog direktora i tada su Lidija i Biljana mogle da vide – prišle su dovljno blizu – da je diša to jedva dočekao i da briše znoj sa čela.     
  Konferansje je rekao:
»Poslišali smo našega direktorja druga Iztoka Žohara, a zdaj pa najavim tovariša Jožeta Smoleja...« Začuo se veliki aplauz.
    »Tovarišice in tovariši. Tisoč cvetov cveti, naj cvetijo, če so res cvetovi, prave Kitajci, i tako le mi še imamo vse bolj in bolj  različnih vrst piva. Ova pivovarna...«
    Među prisutnima se začuo žamor, pa onda veseli žagor. Direktor Žohar je prebledeo. »Smolej je zpet pijan...« neko je rekao u publici a Lidija je počela da se smeje, nezadrživo i glasno kao rano jutros na recepciji... »Zpet misli da je to odpiranje nekatere tovarne šnapsa ili pivovarne...«, smejao se neki hrapavi glas u publici, a dotle je direktor ipak uspeo da objasni Smoleju o kojoj je tovarni reč, pa se nastavak govora odnosio na lepotu nogu naših radnih žena i devojaka.
    Lidija i Biljana su počele da kupuju kao mutave. Vrlo brzo su čarapama napunile dve torbetine. Prodavačice za štandovima su neumorno hvalile svoje proizvode.
    »...v tisto jse skupini nahaja devet hlačnih nogavic v ovojnicah in CAT STYLE«,
tu je prodavačica namignula i malo tiše dodala »to vam je pa močnejše postava!«
Pa onda glasnije kao za TV Dnevnik »Namenjene so urejenim poslovnim ženskam, kot prai naš drug Smolej«
Lidija se nato glasno nasmejala »hahahaha« »...ki potrebujejo kvalitetne nogavice za vsako priložnost. V podskupini CAT STYLE so še štirje izdelki v škatlicah, ki spadajo v nižji cenovni razred ter jih označujejo podobne...«
     »Nećemo jeftine! Ove ovde, pošto su?«, prekide Lidija prodavačicu.
     »...Med njimi samostoječe nogavice, nogavice za nošnjo s pasom, nogavice z elastičnim pasom in hlačne nogavice z nakazanim pasom. Nogavice iz te skupine so namenjene priložnostim, ko ženska želi biti še posebej zapeljiva, drugačna.«
    »E to, sestro, tooooooooo!«, viknu Biljana.
    »Izdelčna skupina, namenjena predvsem mlajši skupini potrošnic, se imenuje CAT FANTASY (mačja domišljija). V to skupino spada pet izdelkov različnih modnih fantazijskih vzorcev in barv ter mrežaste nogavice, ki so trenutno še posebej aktualne.«
    »U breeeee!«, uglas viknuše Bilja i Lidija.
    »Seveda nismo pozabili niti na bodoče mamice...«
    »Otrociiiiiiiii! Hahahahahhha!«, Lidija i Bilja se vše nisu mogle zaustaviti. Torbe su uostalom već bile napunile, i pošle su natrag u hotel. Čitavim putem se orio njihov smeh. »Otroci....otrociiiii hahahahaha«
    

***


Trebalo je da voda iz džezve iskipi, ispari i da mi miris vrele ringle dođe do mozga, trebalo je da me svetlost užarene ringle koji se još iz kuhinje nazirao u mraku hladne zvezdarske jeseni upozori da bih ustao sa ofucane fotelje, prekrivene progorelom kič čipkom (»Ne, ne pušim časna reč!«, ponavljao sam gazdarici dok je nisam ubedio), da bih sklonio prilično prilepljeno i verovatno uništeno lonče s ringle, pa da bih se iskenjao i to obilato, valjda od straha, te da bih potom posedeo na dasci još dugo, i kada sam konačno ušao u sobu, već se moglo videti po sivom dnevnom svetlu. To nije bila Lidija. E sad se seti, sine, gde si bio sinoć i šta si radio. Telefon je zazvonio. Prepao sam se. Pogledao sam na sat. Bilo je 9 i nešto. Da li je moguće da sam sedeo na klozetskoj šolji 3 sata? Zvonjava ne prestaje. Ne znam šta ću. Konačno dignem slušalicu. Ćutim.
   »Alo, seronjo!«, reče Lidija.
   »Alo.«  
   »Što se ne javljaš, kretenu!«
 »Spavam, bre...«
   »Čuj, zaboravila sam čarape kod tebe. E, platila sam ih žestoko, dolazim po njih za jedan sat.«
   »Ček, ček....« Ne mogu da smislim izgovor zbog kojeg ne bi mogla da dođe.
    »Kada je otišla Bilja?«, pita ona.
    »Ko?!« Bilja mi leži mrtva u krevetu!        
    «Biljoooooo!« viknem.
    »Je l' tu?«, pita Lidija.
    »Ma koja Bilja, bre«, ne mrda, mrtva je... Bilja, ko god da je.  
    »Ne sećam se da je juče neko bio ovde osim tebe.«
    »Ej kretenu, ja nisam bila juče kod tebe!«
    Idi, jebote.
»Smestila sam i tebe i Bilju u taksi i to je poslednje što sam platila za tebe.« Otkud čarape onda kod mene, pade mi na pamet da pitam,
   »Pa ko je prao čarape i stavio ih da se suše u kupatilu?«
   »Zašto bi neko prao nove čarape, Prebold, neotpakovane; ostavila sam ih pre nekoliko dana...«
    »Pa, da.«
    »Dakle, dolazim!« Klik.

***


Klimnemo mi Aci i hrana počinje da stiže. Zeljanica u Klubu je bogovska. Uz srpsku salatu drugo vam i ne treba.  Ali ne bismo mi imali ove naše stomake (»kako ste se vas dvojica zaokruglili«, grde nas naše žene, Lidija i Biljana), kada bismo tu stali. Ko će da odoli pečenoj guski s krompirom, gulašu, škembičima, rolovanoj jagnjetini, ajvaru, papričicama... Žene nas karaju, ali nam prave društvo. Već desetak godina. Uostalom, ni one više nisu mršavice.
   Politiku ipak ne možemo da izbegnemo. Posle proglašenja nezavisnosti Kosova, to jest. Jedemo malo pažljvije, s pijetetom. Kad pijemo vino, zamišljamo Kosovku devojku s kondirom rujna vina. Kada ručkamo pečenu gusku, u mislima nam je crna tica kukavica – tako joj i treba kad je  kukavnu vijest dojavila! – koja je bila srednjovekovni brzojav. I tako...

Ali, kada je reč o rešenju kosovskog problema, tu imamo, kako kažu seljaci, dijametralno suprotna gledišta. Ja mislim da ćemo ući u Evropu za 1000 godina i da ćemo onda posle 500 godina pregovora, kao jaka Srbija, da vrnemo Kosovo u naše okrilje, A on je uveren da ćemo 500 godina ratovati a onda kada porazimo sve oko nas, da će se Evropa za 1000 gidina sama priključti nama. Valjda kao pokrajina, nisam ga baš razumeo. Popili smo već dosta. Moj sin, pak, za ove ideje kažu da su identične. »Isto ti je to, matori...!«  

Što se tiče književne slave i naših književnih opusa, znam da sam dosadan, ali moram da ukažem da je ne jedan književni kritičar tokom godina primetio kako moj drugar David malčice krade od mene. Iz mojih knjiga. Ne znam jesam li vam ovo već govorio, ali evo, nema štete ako se ponovi: David Golijat je plagijator! Naime za knjigu ČARAPANKE SA ZVEZDARE, u kojoj ljubomorna lezbejka ubija ljubavnicu pa leš podmeće nekom jadnom uvaraču, jasno je kao dan da je to preuzeto iz moje knjige TREŠNJA IZ BRAĆE JERKOVIĆA... Samo što je moja knjiga bila objavljena u Kulturi, u ediciji I knjiga, a njegova u mnogo snažnijem Nolitu.

Uh što je dobra ova srpska salata. Ovaj sir, punomasni kravlji, pravi sir sa sve kajmakom, topi se, mä kažem, dosta vam je salata i zeljanica... Dajte još sira. Još sira. Sira. Uh što je dobar ovaj sir. Siraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Siraaaaaaaaaaaaaaaaaa!


***


N.B.
Ovu rečenicu je neko dopisao drugačijim rukopisom od onoga koji je ispisao prethodne redove:

    Čovek, koji je po nalogu psihijatra opet pisao svoju autobiografiju (da se proveri dejstvo elektrošokova i lekova), ostavljen na trenutak sam (greška medicinskog brat koji je, zavaran pitomošču pacijenta, otišao da popuši cigaretu u hodniku) jede kreč sa zidova svoje bolničke sobe.

/kraj rukopisa u fascikli: sadržaj verovatno nepotpun/


***

Napomene Davida Golijata, koje ovaj daje na izričit zahtev priređivača rukopisa.

    Poštovani čitaoci. Pred vama je izvod iz transkripta bulažnjenja koje je moj nekadašnji drugar Ace Budaleski mapisao u jednom od pokušaja da povrati svoje duševno zdravlje, koje je, mogu reći zbog nastrano preteranog suparništva koje je osećao prema meni, izgubio još početkom 70-ih godina.
   Mlađi čitaoci se verovatno ne sećaju tog skandala koji je moj dobri, jadni Ace pokušao da napravi 1970 godine, optuživši me da sam siže za svoj debitantski roman ČARAPANKE SA ZVEZDARE ukrao od njega, naime iz njegovog takođe debitanstkog romana TREŠNJA SA BRAĆE JERKOVBIĆA. Te bi optužbe možda bile i smislena da je Ace napisao tu knjigu. To jest da je on uopšte bilo šta napisao. Da ne pominjem i fizički napad na mene, takoreći pokušaj ubistva.
   Naime, Ace je želeo da postane pisac. Ali mu to nikada nije pošlo za rukom.
   Ovaj tekst, koji je samo zbog toga što liči na postmodernizam, a i samo zato što u ovoj zemlji niko ništa ne čita pa se niko i ne seća spomenutih delâ mogao nekako  da zavara sadašnje čitaoce, ovaj tekst dakle pokazuje dubinu Acetove bolesti.

Ace nije napisao nijednu knjigu.

Obe knjige, i ČARAPANKE... i TREŠNJU... napisao sam ja, David Golijat. Da u Acetovom ludilu nema sistema, vidi se i po takozvanim »materijalnim greškama u svetu dela«, bolje reći bulažnjenja, jer on na primer piše da je moj roman objavljen u »snažnijem Nolitu« te da je zato moj navodni plagijat mogao tako da prođe, jer je njegov navodni original, bajagi objavljen u Kulturi. A vidi se iz ovog teksta da je potpuno obrnuto. Njegova TREŠNJA je objavljena u Nolitu.

Hoću reći, moja TREŠNJA. Oprostite. (Osim toga IP Kultura te, godine 1970, već više nije psotojala. Takođe, postoje nesaglasnosti između takozvanog komentara i takozvanih citata iz knjigâ.)

Ace, ponavljam, nije napisao nijednu knjigu.

Istina je da smo nas dvojica u ranoj mladosti bili bliski prijatelji, maštali da postanemo pisci, pisakrali smo nešto, ali ja sam jedini imao snage da nešto i objavim. Ace je već u 20-oj godini poečo da pokazuje znake paranoje. »Pratiš me! Kradeš mi ideje«, optuživao me je tako. I slično.

Svi naslovi koje Ace pominje kao svoje, zapravo su moji, uključujući i FAMU O TRICKLISTIMA.

Stil svake knjige se razlikuje, jer je moj uzor Italo Kalvino, koji je postigao nemoguće, da mu svaka knjiga izgleda kao da ju je napisao drugi, treći, četvrti...pisac.

Ovaj odlomak iz šapirografisanog »istinitog romana o mom životu« Aceta Budaleskog, koji je nekako ugledao svetlost dana u martu 2008, žalosna je posledica slabosti u našim psihijatrijskim ustanovama.

Ja, ipak, i dalje negujem uspomenu na mog jadnog, dobrog Aceta onakvog kakvog ga poznajem kada smo imali po 17-18 godina. Bili smo mladi, lepi i jedino smo želeli da pišemo i zavodimo devojke.  

Ako je to Aci u ovom stanju nekakva uteha, ima dosta od njegovih priča u mojim knjigama. Jasno je da je Budaleski izgubio svoje JA, da se iz patološke a neostvarene ambicije poistovetio sa mnom te moje knjige pripisao sebi. On je postao JA, istovremeno zamenjujući teze tako što mene optužuje za plagijat.


***


Predgovor priređivača Sergeja Budalova, istoričara književnosti.

Prijateljstvo Aceta Budaleskog i Davida Golijata trajalo je nekoliko godina pre nego što je potonji debitovao knjigom ČARAPANKE SA ZVEZDARE. Lezbejska tema mu je donela dosta nevolja pa je temu preradio u hetero-knjigu, da tako kažem, TREŠNJA SA BRAĆE JERKOVIĆA, međutim to delo je postiglo daleko manji uspeh od prethodnog. Malo se zna o smeštanju Aceta Budaleskog u mentalnu intituciju. Stariji pisci svedoče o optužbama za krađu ideja, sinopsisâ i sećaju se prijava koje je nesrećni Ace dve godine slao »nadležnim instiucijama«. Zatim je usledio i fizički napad na starog druga Davida. Tada je Budaleski hospitalizovan.

Ovo sam mogao saznati o njegovoj sudbini iz »zvaničnih izvora«. Međutim, tek kada mi je dopala šaka fascikla sa gornjim rukopisom, poželeo sam da stvar istražim detaljnije.

Zapalo mi je za oko da je trajanje prijateljstva gospode Budaleskog i Golijata, koje prijateljstvo je trajalo dobrih 7 godina pre prve Golijatove knjige, bilo dovoljno da su neke fabule, neke ideje, neke zamisli, zaista mogle da bude barem zajedničke. Kada sam iz razgovora sa Acetovom majkom, te našim najstarijim aktivnim piscem, Erihom Košom, saznao više detalja o onim neuspelim pokušajima mladog Budaleskog da nešto objavi, stvar je počela da mi biva jasnija. A kada mi je gospodin Erih Koš poverio da je u rukama imao rukopis Acetovog romana koji nikada nije objavljen, obrisi istine su počeli da se pomaljaju. Tek u svetlu tih, do danas nepoznatih činjenica, priča Aceta Budaleskog počinje da dobija bar naznake verodostojnosti, dok objašnjenje Davida Golijata, ma koliko na prvi pogled delovalo hladnokrvno objektivno, sadrži krupne propuste i nejasnoće.

In medias tres: po svemu sudeći, Golijat je iz te tek sada otkrivene fascikle (za koju međutim nema pisanih dokaza, samo usmeno svedočenje starog g-dina Koša da je zaista fizički postojala) pronašao ideju za svoj prvi roman ČARAPANKE SA ZVEZDARE. Takođe, dugogodišnje redovne posete instituciji gde je Budaleski bio smešten, tek sada – paradoksalno – posle Acetovih optužbi koje su na prvi pogled neutemeljene i besmislene (jer pominje i postojeće i nepostojeće Golijatove knjige kao svoje, i pri tome izmišlja sopstveni život i decu, a nije se niti ženio ni imao potomke), dakle tek sada je jasno da je Golijat imao odakle da crpe ideje za svoje knjige.

Jer, inače, kako bi Budaleski mogao da zna sve te sižee? U vreme dok su Golijatove knjige objavljivane, režim je u toj instituciji bio izuzetno strog a lekovi su od pacijenata činili zombije; David je pravo na posetu izborio samo zahvaljujući jakim porodičnim vezama. Na primer, u romanu o starim književnim prijateljima koji redovno večeraju u Klubu književnika, Golijat je osobine svoje žene Lidije pripisao Acetovoj mladalačkoj ljubavi Biljani (koja ga je inače ubrzo napustila i otputovala u Sloveniju).

Posle svega iznetog, pravo pitanje nije »kako je Ace izgubio svoje ja« kako Golijat pokroviteljski nastupa glumeći zabrinutost i saosećajnost, već koje je zapravo »stvaralačko ja« gospodina Davida Golijata? I dalje, šta nam kriju neke druge, možda još neotkrivene fascikle Aaceta Budaleskog? Ko su oni? Ko je Ace, ko je David?

U sledećih 7 poglavlja u kojima ću analizovati knjige Davida Golijata i usmene i retke pisane zapise o Acetu Budaleskom, nadam se da ću se bar približiti odgovoru.

 Članovi foruma ENIAROYAH imaju priliku da u pretplati nabave knjigu serjega Budalova KO JE AUTOR KNJIGA TREŠNJA SA BRAĆE JERKOVIĆA I ČARAPANKE SA ZVEZDARE s popustom od 20%.