Čini mi se da, zbog nečega,

na tebe treba da budm ljut.

Ali - nisam, a ne znam zašto;

to mi se događa prvi put.

„Haj!“, u prolazu mi se javljaš

kao slučajnom poznaniku.

„Haj“, kažem i ja, isto tako,

kao nekom sporednom liku.

Praznih snova jutrom se budim.

U duši mi praznina spava,

jer, nešto važno zaboravih,

a ne znam šta - prazna mi glava.

I duša mi, nekako prazna;

u njoj nema ničeg što voli;

ali, neka, bolje je tako,

bar me ona više ne boli.