Vozio sam beli džip cestom koja vodi u budućnost. Odlutao sam sve do kraja puta. Tamo gde je fabrika otrova i sparušena poljana oko nje. Okrenuo sam džip pred crveno-belom rampom i vozio sam pravo ka obali. Na strmim obroncima reke sam upoznao plastično pleme koje živi u ruševini sportskog centra. Naoružali su me i stao sam zajedno sa njima u bojni red za poslednju bitku. Nismo imali šanse da pobedimo. Poletele su strele iz plastičnih dečijih lukova. Pevali su i urlali sve dok im se ratničke boje nisu razmazale po licu. Grunuli su na nas sa druge strane. Bacio sam se na vrata. Ja sam jedini mogao da ih zatvorim. Napadači su bili spremni za opsadu. Bockali su plastičnim klinovima i pokušavali da raskrvare moje prste. Linija je pala, a horda se razbežala. Pobegao sam na tavan bivšeg konzervatorijuma. U polutami su spavali psi. Lizali su mi ruku, ali nisam mogao da ih povedem sa sobom. Spustio sam se u podrum i posmatrao paradu. Bio sam nevidljiv za otrovne starice, brkate oficire i golobrade kadete.

Setio sam se belih pločnika i svih svojih snova. Setio sam se ljudi koji neće da padnu iako je sasvim jasno da su mrtvi. Pitao sam se kako je moguće biti nevidljiv za sistem? Prošlost, budućnost i moja podsvest su se uhvatili za ruke i napravili salto.