Sa vremena na vreme setim se tvog imena,
izgorim u paklu požude i zaćutim
ko ti što znala si da ćutiš,
ko ti što znala si da trpiš,
ko ti što znala si…

Ponekad me gone tvoje reči retke,
bežim od njih kroz guste snove,
znam da sanjam te,
znam da je to od želje,
znam da je to jer nemam te,
sve ja znam…i dalje nisi tu…

A ti se mene i ne sećaš,
bar ne onakvog kako ja želim,
ne znaš da postoji neko sa tvojim očima
u očima svojim,
neko ko te traži u svakom dahu,
svakoj kapi kiše,
svakom pogledu,
svakom koraku, svemu poklonjenom tebi.

Nekad kad se kao slučajno setim tvog imena,
pitam se,
da li bar na tren,
između osmeha i plača,
da li kao i nekad pogledaš nekog u oči,
zaželiš stisak ruke,
jaku reč što poremetiće volju,
obrisati suze sa lica
i dopustiti sve?

Mučiš me ko nekad…
da li sam te voleo
ili si i tad bila moj najslađi san?

Mučiš me nekad,
kad sve sam ti dao,
poklonio srce a ti ga bacila…

Još samo ponekad me zaboli sve,
uželim se svega iako boli…
ti se mene i ne sećaš,
bar ne kao što želim,
ti se mene i ne sećaš,
a ja te i dalje volim…