Deo drugi, scena 2
Markus, Marisa;
Noć, Markus izgubljeno luta parkom, pada u suvo lišće, ustaje, vrti se u krug, na kraju napokon seda na klupu, poptpuno opušten, glava mu visi preko naslona, ruke i noge na sve strane oklembešene. Snimak sa širokog prelazi na krupni/profil.
Markus
(Vidi pun mesec na nebu i nasmeje se kroz suze. Interpretacija same gorčine u čoveku)
Zabole tebe, samo visiš gore i cerekaš se ko blesav! Možda bi i ja tako trebao, da visim, i cerekam se. Možda neko i pomisli da je romantično sastati se pod svetlom mojih vešala...
(nakrivi glavu i razmišlja)
U pravu si, potpuno si u pravu... Ćutanje je zlato... Ostavimo moralno nepodobne kretene sa gomilom kompleksa naguranih u tatinim kolima i vrelom sponzorušom na sedištu smrti da vode naizgled inteligentne razgovore o sitnim kosturima što puze iz ormara najboljih prijatelja...
(uzdiše duboko)
Ah, noći, sestro hladna, sklopi se oko mojih rastrzanih grudi i uzmi me, da me nema više na ovom surovom svetu, da nikada više ne krvarim zbog nebitnih sitnica kao što su osećanja...
Markus ne primećuje Marisu koja izrasta iz tame iza njega. Široki snimak od napred, dugi fade-in i potpuno odsustvo zvuka.
Marisa
(Tiho, skoro šapatom)
Moraš da paziš šta želiš, možda se i dogodi...
Markus
(okrene se i pogleda je, ali nije iznenađen njenom pojavom, kao opijen nečim u vazduhu)
Da... Da bar...
(Uzdiše opet)
Pokušavam da stvorim neku sliku o svojoj jadnoj budućnosti, ali uvek se razbije pred mojim očima kao da je od stakla, i komadi mog života me iseku....
(odmahuje glavom, tužno posmatra ruke kao da krvare)
Marisa
(spušta mu ruke na ramena i šapće u uho sa vidnim zanimanjem)
Što je budućnost bliža, sve više mislimo o njoj...
Markus
(nasmeje se, tužno)
O Bože, spasi me filozofije kupljene u sve za devedeset-pet, molim te...
Marisa
(i dalje šapće u uho)
Gde je bio tvoj Bog malopre, kad si prizivao večno prokletstvo samoubice. Gde je bio kad ti se život raspao i isekao te iznutra, dok si krvario bespomoćno popu ranjene zveri... Neće ti on pomoći...
Markus
(Iznervirano, i dalje ne gledajući je)
A ti hoćeš? Ti ćeš mi pomoći da zaboravim tugu i odagnam bol koji me izjeda?
Marisa
(oblizuje se, navlači jeziv osmeh, uspravlja se, vidimo vampirske zube)
Ako kažeš magičnu reč...
(Kratka, jedva osetna pauza)
Naravno, ništa nije besplatno...
Markus
(okreće se i dobro je zagleda, razmišlja na tren, prezrivo pita)
Kolika je cena otuđene ravnodušnosti, ...strasti bez ljubavi?
Marisa
(Nakrivljuje glavu, trepne senzualno, nasmeje se zatvorenih usana, bez pokazivanja zuba)
Kolika je cena života?
