Markus
(Uvređeno, povišenim tonom)
Šta? Da budem ono što jesam?
(nastavlja malo tiše)
Je li to poruka koju želiš da preneseš drugima, o Sveti, da je loše da budu ono što jesu... Da treba da se PRETVARAJU da su nešto što nisu, da bi odgovarali drugima... Ko je tu sebičan... Onaj koji samo želi da bude što jeste, ili onaj koji želi da svi budu kakvim ih on želi.... Sebičnost.... pitam se... je li to greh možda...?
(Sa zanimanjem posmatra Arčibalda, očekujući odgovor)

Arčibald
(seda nazad u stolicu)
Nikad nisam rekao da sam bezgrešan, ali ja se zbog svojih zala iskreno kajem i tražim oprost...

Markus
(Zadivljeno)
Ma nemoj? Znači ono što sam je zlo – jer ti tako kažeš, i jer to prihvatam – i ja sam zao – jer ti tako kažeš...

Arčibald
(Zbunjeno)
Ne kažem to ja... to je istina...

Markus
(pomalo umorno od svega)
Aha, večne istine koje niko ne uzima pod strogu lupu racionalne kritike...
Recimo da se ja kajem zbog jednog lošeg izbora koji sam napravio u trenutku... trenutku bez nade, bez vere...
Recimo da se iskreno kajem, ne moraš mi verovati, ne kažem da jeste tako, ni da nije, kažem samo recimo...
Recimo i da Bog to vidi i oprosti mi - hoće li mi ljudi poput tebe ikada oprostiti?

Arčibald
(U zanosu)
Ako se stvarno kaješ, dopusti mi da ti pomognem. Sigurno postoji neki način...

Markus
(sa tužnim osmehom)
Ako ne postoji? Ako znam da je sve već pokušano...
(Arčibald ga pogleda u čudu a on prevrne očima na potrebu za objašnjavanjem jednostavne činjenice)
Šta onda, BRATE, reci mi šta onda...

Arčibald
(tužno, ali sa namerom da dovede stvar do kraja)
Onda preostaje samo jedno...

Markus
(Odmahuje glavom sa osmehom)
Ah, ne reci da bi bio spreman da žrtvuješ dušu samo da spasiš moju... Jer ubistvo je ipak ubistvo, makar u pitanju bila i zver kakva sam ja...
(zamisli se)
Ne znam jesam li ti ikada rekao, u ovim našim retkim susretima, ... nikad nikoga nisam ubio...
Uzmem malo, tu i tamo, samo od onih koji to žele... koji me prizivaju, možda i ne znajući, koji nalaze neku ekstazu u tome...
(ustaje i uzima čašu, popije gutljaj i zagleda se izgubljeno u rub)
Ništa kao krv...
(trgne se)
Ti kažeš otimam? Ne... nikada tako. Uzimanje krvi je kao vođenje ljubavi, brate, nikad bez obostrane želje, nikad na silu, inače to nije to... Jednostavno osetim duboki mukli glas koji me doziva, čak i sa drugog kraja grada, i kada padne noć, žena me primi, i podari mi život iznova, u spajanju koje je... da, možda si u prvau kad tvrdiš da je u krvi duša...
(kao da je došao do nekog saznanja, klima glavom)
da, spoj ne samo tela nego i duše...

Arčibald
(Uplašeno, na ivici kontrole)
Ti si bolestan! To što pričaš... Bogohuljenje, perverzija jednog bolesnog uma, ne sme se nastaviti...
(skače iz stolice)
zaustaviću te, makar mi bilo poslednje...