Markus
(tužno)
Proklet sam zauvek brate, smrti nema za mene, nikada, zauvek mi je oduzet taj poslednji poklon...

Arčibald
(Rastuži se, zna da se opraštaju poslednji put)
Zbogom...

Markus
(zabrinuto upozoravajući)
Ne radi to, ne mogu ti dopustiti!

Arčibald izvlači pištolj i nišani u Markusa, ovaj se neverovatnom brzinom (brzi fade) stvara pored njega, izbija mu oružje iz ruke i instinktivno desnom rukom probija grudi. Ruka viri iz leđa, Arčibald gubi uporište, i visi na krvavoj ruci (koja prolazi između ruke i tela, i namazana je kečapom ili slično)

Markus
(Tužno, sa suzama u očima)
Žao mi je, ali upozorio sam te... ovo nije bila bitka u kojoj si mogao da pobediš...

Arčibald
(nakašlje se, na samrti, oklembešen, govori sa zastajkivanjem i bez snage)
Ponekad... da bi pobedio... moraš izgubiti...

Markus
(Zatvara oči i okreće glavu)
Zbogom, brate...
(izvlači ruku i Arčibald se stropoštava nazad u fotelju)
Pozdravi mi anđele...

Mia ulazi u scenu i hvata mrtvog Arčibalda za ruke, pokušava da ga odvuče, ali je težak i ide jako, jako sporo... Markus ne pomaže, zaokupljen je sopstvenim razmišljanjem...

Markus
(stoji, isprva gleda u Miu, ali se postepeno okreće od nje, i priča više za sebe)
Ko bi rekao da će se ovako završiti... Verovatno ti, kladim se da si mnogo razmišljao o onome što će se noćas desiti, kada si uzeo taj pištolj i krenuo da me tražiš... Pažljivo odmerio sve opcije, odvagao svaku mogućnost... kladim se da si i testament napisao za svaki slučaj...
(pauzira, naglo se okreće Miji)
Ali, izgubio je. A ponekad je poraz samo poraz i ništa više. Još jedna izgubljena bitka. Treba li da učim iz njegovih grešaka?
(naglo se zaustavi, misli, nasmeje se)
A nekad i nije... Znači to je u pitanju brate... došao si da pobediš, na ovaj ili onaj način...mudro, nema šta...
(klima glavom, osmeh je sve vidljiviji)
Tvoja duša, tvoja mučenička duša je napokon spašena, i sad uživaš u toplom zagrljaju smrti koji ja nikada neću osetiti...
Srećan sam zbog tebe.... nadam se da uživaš, dok se Mia ovde muči sa tvojim telom...
A šta ja da radim sad?
(Okreće se na jednu stranu – pa drugu, traži nešto, ni sam ne zna šta)
Sam, bez ikoga da me kritikuje, sam, bez ikoga da me mrzi i voli istovremeno...
Ne znam je li veće prokletstvo ta samoća, ili činjenica da traje zauvek...
Zašto nisi mogao da me shvatiš...
Možda da mi se pridružiš...
(razmišlja)
Sad ću do kraja vremena da mislim na ovo veče, na tebe... je li ti to bio cilj možda, jesam li bacio mutno svetlo na još jednu stranu tvog zagonetnog plana... Želiš da se iskreno kajem, misleći da nemam dovoljno patnji i bez tebe...
(odjednom se razljuti)
Proklet bio!
Uzeo si mi obe stvari za kojima sam ikada čeznuo! Prvo nju, a onda i taj slatki, neodoljivo privlačni zagrljaj smrti čiji poljubac nikada neću okusiti na usnama ovim nemrtvim...
(šuta nogom sto sa kojeg je Mia upravo odnela čaše i prevrće ga)
Šta ja sad da radim???

K R A J

(Prva verzija u nacrtu, 17-19. januar 2006.)