Kula

Krenuli smo mi, gorda Deca Severa,

iz slanih pustara i sluzavih močvara

da uništimo ono čemu se divimo,

krenuli smo da umremo u svojoj zemlji

krenuli smo da ubijemo civilizaciju.

I onda, kažu stare i nepouzdane sage

prepune reči koje nas čude kao kosti

gigantskih zveri u raskopanom tresetu,

kad smo svi stali u visoku kulu

koja je pretila da probode Severnjaču

i kad je u bezbroj toplih soba bilo

bezbroj usamljenih „kuća od mesa“

i kad smo, omađijani odrazima,

zaboravili na sebe i svoje bližnje

i onda kad je naša stara vera iščezla

a novu nismo hteli ni  da tražimo

i onda kad nije bilo gladnih i žednih

i onda kad smo svi postali srećni robovi

oni su došli.

Nismo se borili dugo, preplavljeni,

i to je bio kraj i pobegli smo u pustare

na severu a varvari su sagledali

svoja lica u nekad našim morima,

ušli su u našu kulu,dozidali je,

zaseli u našim stanovima

i goreli su  povazdan, kažu sage,

nekakvi televizori.

Prošlo je dve hiljade zima od tada

varvari su se množili sve manje

a mi smo se množili sve više,

ubijali su se iz puke zabave

a mi zbog plemenskih ratova

i onda, kad smo postali oni

od nekad

a oni postali mi

od nekad-

došli smo.

I kula je sad pod našim nogama,

malter i meso u jednoj kaši,

izgazili kašu, pretvorili u prah,

sa stotinama kovačkih mehova

razvejali prah, posekli šumu,

napravili lomaču višu od kule,

poslednji od nas je ispio otrov,

upalio vatru jer mi smo Deca Severa

iz slanih pustara i sluzavih močvara

i došli smo sa umremo u svojoj zemlji.

 Autor: Aleksandar Novaković