Zatekao sam se, bačen ko zna odakle,

na površini slatkastog zadaha od sluzi,

topio u paklenskom primoridjialnom želeu,

držao na površini ne toliko slepom verom

koliko sopstvenom dušom ne toliko čednom

koliko neoskrnavljenom a mesnati svod

dumbarao je totemskim ritmom srca hrasta

i telo mi je uteklo a srce bežalo ispred njega

a onda mi je neko ponudio slamku spasa

koja je neodoljivo ličila na „kalašnjikov“ i:

„Očaj zahteva očajničke poteze!“

„Pacifisti prvi ginu u svakom ratu!“

„Izbor je varka pisane sudbine!“ a onda

ščepao sam kundak, čvrst i pouzdan kao smrt

i povikao „Vuci!“ ali nikog nije bilo da povuče

i potonuo sam kroz endoplazmične slojeve

narandžaste, žute, purpurne, u pompeznoj pozi

olovnog vojnika, survavao se u jezgro, medasto

 i sjajnije od života kojem smrt još nije zajahala vrat

a onda me obuzeo strah veći od kratkog predživota

osetio sam mekoću dodira na obrazu,majčinski šapat,

suze su mi navrle na oči, brutalne, tako krupne i oštre

da sam  pomislio sam da ću oslepeti i tada sam, poražen shvatio-

voleti i biti voljen to je bilo sve što želim i sve što mi treba

pijani osećaj trajao je treptaj oka a onda sam skučen, sabijen, bedan

pogledao sebe odozgo-emotivnog  džankića  koji krizira i rekao:

„Ako je to sve što mi u životu treba šta će mi takav život“

uzeo sam u usta metalnu bradavicu, posisao vreli metak

 iako sam znao da je uzalud i da ću opet doći na ovaj svet-mrtav,

onakav kakav sam pred vama, radoznalim studentima u prosekturi

i mrtav kakav sam bio pre, u školi, na poslu, u vojsci, mrtav u stotinama drugih

koje su mirne, čiste i nevine ubijale hiljade bez zazora jer mrtvi ne mogu zgrešiti

 i zato što su , kao i ja,  svojom smrću  u predživotu začeće učinili bezgrešnim

a svojom poslednjom smrću zavarao sam Tvorca i vas i sad čekam lagodno

Dan  Velikog Razrešenja jer znam da neću dugo čekati.