Deda radi u bašti. Bere grašak. Oko njega cupka unučica Dina, svetle kose i krupnih tamnih očiju. Stalno nešto zapitkuje. 

Deda se ispravi i uhvati za leđa. 

„Deko, šta ti je?“ 

„Ništa, ništa, samo se ti igraj.“ 

„Deko, a šta je to ništa?“ 

Deka razmišlja. 

„Ništa... to je kad nečeg nema.“ 

„Pa to znači da ništa ne postoji“, zaključuje Dina. 

„Postoji, postoji“, kaže deda. 

„Pa gde je?“ 

„Svuda“, kaže deda. „Gde god ima nešto, tu je i ništa.“ 

„Hoću da ga vidim“, uporna je Dina. 

 Eto ti sad. Šta sad da joj kažem, nađe se deda u nebranom grožđu. 

Sagnuo se deda i dalje bere grašak. 

„Hoćeš li malo da pomogneš deki?“, pita. 

„Hoću. A kako?“ 

„Idi u šupu pa donesi onu zelenu kantu.“ 

Dina otrča. Vraća se sa kantom. 

„Je l’ ima nešto u njoj?“, pita deda. 

„Ima“, uzvikuje Dina. 

„Šta ima?“ 

„Pa ima... nešto“, kaže u nedoumici. 

„Prospi to tamo u rupu“, kaže deda. 

Dina odlazi do rupe i istresa kantu. Iz kante ispadaju šrafovi, istrošene baterije, pregoreli osigurači, razni konci i druge drangulije. 

„Šta ima sad u kanti?“, pita deda. 

Dina okreće kantu prema njemu i kaže: 

„Vidiš. Ništa.“ 

„Eto, jesi li sad videla ništa?“, pita deda pobednički. 

„Jesam“, kaže Dina, „To je kad nešto ima pa nema. Sad znam.“ 

„Ljubi deka pametnu glavicu. ’Ajde sad, beri grašak!“ 

Dina bere. 

„Deko, evo ga još jedno ništa!“, uzvikuje i pokazuje praznu mahunu. 

„Jeste, pile dedino!“, uzvikuje deda zadovoljno.