Pustiš da te nosi, da te valja, da te masira... Pustiš. Jer dugo već nisi pustio ništa iz ruku, baš smo dugo gnjavili plastelin kao trogodišnjaci. Baš smo se zanijeli s igrama „mora se“ i „teško je biti“. Baš smo grozni, Viktore Andrejeviču (jer mi je to palo na pamet i jer mi se sviđa biti Ruskinja za jedan dan, ionako sam ti obećala da ćemo isfurati sav taj slavenski temperament, ali tebi ide bolje nego meni, Viktore). Umjesto toga, nazvat ću te Franjo kao moj stari Franjo koji se gnijezdi i mrmlja. Da, tako ću te nazvati. Franjo, ugasi svjetlo, spava mi se. Boli me glava, ne znam šta mi je danas. Ti si, Franjo, previše ležeran, a ja se samo brinem oko svega. Ja sam tvoja omiljena paničarka, jelda?

Vidi, Franjo, onaj izlog – lutke su gole, nije li to smiješno? Vidi onu djevojku kako se muči navlačeći im haljine? Ljetne su haljine ove sezone kratke i šarene, čisto da znaš, kad se budeš mučio tražeći mi poklon za rođendan. Uz njih idu i velike šarene torbe, kao za plažu, ali sportske, i to ću ti spomenuti. Hoćeš kokice? Ja bih i veliku colu, baš mi štima ovako, Franjo, priznaj da nismo dugo. Priznaj da je i tebi nedostajalo (jer ja sam žensko, Franjo, meni je potrebno da nekad lajem i da me se pusti dok to činim. Sloboda ima svoje granice, ali nekad mi je potrebno zaboraviti da ih priznajem).

Spavaš, Franjo? Ja još nisam umorna, baš sam se lijepo zabavila. No, spavaj, ja ću još malo misliti naglas, a onda ću utrnuti svjetlo, jer tko zna što će nam donijeti novi dan.