Ne pamtim tvoju smrt.

Zato te čekam da dođeš.

Misao o tebi uvezala sam

u krunice vazduha koji izdišem.

Tako postaje lakša

i lebdimo ponekad zajedno

u dokolici.

Ponekad

Potamnim lagano

Približim se središtu sebe,

Tebi i izvorištu svake

pesme među nama.

Samo tada te poznajem,

dok trenutak ne pukne

kao balon, kao slatka vizija

propadanja i pripadanja.

I sanjam te

ponekad

kada vetar išiba noć

i ostavi je da iskrvari do zore,

Sanjam te

a ne sećam se tvoje smrti.

Možda se pojaviš

da te oplače svitac u meni.