Redigujem intervju koji dadoh novinarki lista P., ambicioznoj mr. istorije umetnosti, povodom “mog stvaralaštva” (pih), tj. trećeg romana  nagrađenog velikom nagradom.

Ne znam š’a mi bi, ali čim je krenula sa “iskrenošću” (fuj, fuj)! i “istinom”, počeo sam da govorim ono što i mislim.

:..kod Vašeg romana ljude je najviše privukla iskrenost...

Ja: Ma kakvi! - grubo sam je prekinuo. - Još u ‘Bledoj vatri’ Nabokov je kroz lik rofesora književnosti rekao: ‘Ne podnosim kada mi studenti kažu da je pisac iskren. Zbog toga obaram.’ A malo ko zna da se Nabokov toga pridržavao i u stvarnom životu, kao profa u SAD.

;Pa nećete valjda reći da lažete u svojim delima?!, bila je iznenađena novinarka.
Ja:Jok, nego ću da se ispovedam.-Sada sam joj na licu video preneraženost i početke iritiranosti. Da li Vi znate, gospođice, koja je SVRHA čitave umetnosti i religije? Prvo religije, pa onda i umetnosti, da budem precizan (Hegel nije u pravu!)....?!
;Koja je svrha?, upitala je, već ljuta.
Ja:Da laže i slaže čoveka.
;?!
Ja:Da nas slaže u pogledu našeg kraja. Smrti. Ništavila u koje ćemo da se pretvorimo. Da nas odvuče od razmišljanja o tome NIŠTA ili da nam proda ideju o večnom životu. Smrt je jedino pitanje koje interesuje čoveka i sve što radi, usmereno je ka skrivanju tog pitanja...jer se plašimo odgovora. Ili ka zavaravanju.
;Da li ste Vi čuli za duhovnost...?!
Tu sklopih fasciklu, ustadoh i...pozvonih kod komšinice.
Jeli smo gibanicu, mazili se i nijednom nismo pomenuli duhovnost, smisao i...ništavilo.