Otvorih novu stranicu dnevnika da svoje misli o tebi sačuvam od neumitne prolaznosti vremena koju prati zaborav.

Prazan papir ispred mene, u glavi rojevi misli i još jedno proleće u nizu...

Ništa nije ostalo, posle svega sto smo prošli.

Neispisane stranice naše budućnosti nemaju mesta za nas, a prošlost je već prekrivena velom prašine.

Ništa nije ostalo, osim sećanja na ono što je bilo i lekcije koju smo naučili na najteži način.

Pokušavam da u sebi pokrenem zaboravljena osećanja, kako bih se približila tebi, još samo jedan put pre konačnog rastanka, ali...u meni samo praznina, satkana od tuge, sete i ravnodušnosti kojoj se prepuštam od trenutka u kome sam spoznala kraj.

Hodali smo bosi po trnju, ne osećajući bol, nemajući cilj, jer nismo želeli da njime fiksiramo sopstvenu sudbinu. Živeli smo u trenutku, ne misleći o tome da trenuci prolaze i da posle njih ne ostaje ništa, do uspomene što danas tetura po praznini mojih osećanja.

Razmišljam...šta bih zapisala iz iščitane knjige naše prošlosti? Koji citat da izvučem, koju poruku da prenesem i zapišem je kao pouku za dane koji će tek postati prošlost. Kao delić slagalice, besmislen sam za sebe, sve što bih izdvojila ništavno je bez čitave priče.

Gledam u prazan papir i...zatvaram dnevnik...

Radije ću sve pamtiti onoliko koliko mi to život dozvoli, no sačuvati od zaborava samo jedan delić, izvučen iz slike koja je nekada bila moje sve, a sada...više nije ništa do uspomene raspršene u sećanju...