Sivo jutro u nepoznatom gradu. Kapi kiše satima kucaju na prozor iznajmljenog stana nepoznatog vlasnika.
Sedim u fotelji, pokrivena ćebetom. Slušam promukli glas nepoznatog  džezera. Nepoznati crni mačor bez imena, koga sam pronašla u magli, spava u mom krilu.
Čitam putopisni roman nepoznatog pisca.
Povremeno zatvaram oči. Zamišljam zalazak Sunca nepoznate afričke zemlje.
Povremeno otvaram oči. Čitam praznine izmedju reči.
Povremeno samo žmurim.
Zvuk telefona kvari melodiju dana. Podižem slušalicu. Nepoznati glas pita za nepoznatu osobu. Isključujem telefon.
Kiša prestaje. Otvaram prozor. Ulicom koračaju nepoznati ljudi. Posmatram nepoznate boje neba. Udišem nepoznate mirise.
Počinje da me okružuje tama. Po zidovima šetaju nepoznate senke.
Nepoznati grad iščezava. Još jedan dan bez datuma nestaje.
Prilazim ogledalu. Nepoznati lik i ja, istovremeno, glasno poželimo šarene snove  jedan drugom.
Ležem u nepoznati krevet. Nepoznati crni mačor stavlja šapu na moje hladne prste. Slušam nepoznate zvuke, koji ulaze kroz prozor. Moji kapci se sklapaju. Brojim sekunde svoga života, koje se gube u nepoznatom gradu.
Polako tonemo u nepoznati svet snova. Nepoznati crni mačor i ja.

Vanja Nikovič