Opet otkucava sumrak…

Opet zalazak, opet tama, opet kraj...

Svakim pocetkom zavrsavam, svakim krajem odustajem... i...svako jutro kroz sumrak mi pocinje....

Do kada?

Gomila pitanja kojima ne znam odgovor, gomila odgovora kojima ne znam pitanje i...koja je nit sto ih spaja???

Kazu da posle kise dolazi sunce, da se na nebu pojavi duga? Ja se pitam "gde su ta suncana jutra???" Da li je moj zivot na krajnjem severu, medju ledom, tamom i snom? U meni krv...tako vrela da zelim otopiti led, pa sa rekom oteci na neke juznije strane...

U meni zelja...za citav svet, u meni ljubavi...za svakoga koliko mu treba....

Moja jutra...sumorna, a moji dani...poput tudjih kosmara...

I pitam se...dokle ce tako...Ciji zivot zivim i cije grehe ispastam??? Ko sam ja zaista? Postojim li takva kakva jesam ili cu tek postojati i...sta je ono sto se od mene ocekuje???

Ocekuje??? Ko???

Sama...slobodna da zivim kako hocu....sama....slobodna da radim sve sto pozelim.... Sama...  Ocajna...sto nemam kome da ispunim ocekivanja... Mislim o najgorem, mislim da nacinim greh....mislim da zatvorim krug...prah prahu i pepeo pepelu....

Mislim da zemlju vratim zemlji...

Imam li hrabrosti oduzeti sebi pravo da bitisem, jer to je ono sto ja radim? Imam li prava da osetim tu hrabrost ili je to sizofrenija?

Groteskna slika odraza mi se smeje:”Ti nisi nasla svoj put”... Ja se smejem slici :”Volim da lutam!”

Slika me ne razume...slika mi ne veruje...slika se razbija u hiljadu komada...

Vidim hrabrost u hiljadu delica i cujem kako me zovu...

Samo jedan mi je dovoljan...

Moj zivote, lutalico...vracam te tamo odakle si dosao....