|
Autor Ivana Nikovič Vanja
|
|
среда, 23 април 2008 |
|
Suton. Na klupi u parku sede dve gospodje. Tiho razgovaraju.
- Vidite li bledog gospodina koji sedi na klupi nedaleko od naše? Znate li da svakodnevno odlazi u crkvu? Zatim, satima sedi na klupi. Dlanovi su mu najčešće sklopljeni i dodiruju bradu. Usne mu se jedva pomeraju u tihoj molitvi. Pogled mu je spušten. Pokajnički. Kao da ne želi da se razmeće verom.
- Kakva skromnost! U današnje vreme pravo je čudo videti istinskog vernika. Mislim da bi trebale da se upoznamo sa tom dobrom dušom. Možda bi u nekoj drugoj situaciji naš gest bio protumačen kao nametljiv. Ali, sigurna sam da će nas naš brat po veri razumeti.
Dve gospodje diskretno nameštaju svoje tamne bluze. Istovremeno ustaju i prilaze nepoznatom čoveku.
- Dobar dan, gospodine. Izvinite ako vas uznemiravamo. Često vas vidjamo u parku, pa smo zaključile da bi bilo lepo da se upoznamo sa vama. Znate, i mi smo duboko religiozne.
- O čemu vi govorite?
- Nema razloga da vam bude neprijatno. Nismo mogle da ne primetimo vaše svakodnevne posete crkvi. I vaše sklopljene dlanove, dok se nečujno molite, sedeći satima na klupi.
- Da! Moja nezadovoljna žena po celi dan gundja i ne mogu da je slušam. Prinudjen sam da bežim iz sopstvenog stana u park, koji se nalazi u sklopu crkve. U koliko je suviše hladno na klupi, sedim u crkvi. Ruke su mi sklopljene jer razmišljam o jednoj velikoj misteriji.
- O Bogu?
- Ne. Razmišljam koliko bi svet bio jednostavniji kada bi žene manje pričale i gledale svoja posla, umesto što stalno nešto zapitkuju. I donose glupe zaključke.
Vanja Nikovič , 2007. god.
|
