Predmet svih tajnih razgovora, misli, dnevnih sanjarenja i noćnih mora nas dečaka pubertetlija iz Gornje male, bila je Leposava, naša komšinica i uglavnom vršnjakinja, od mene godinu starija, a od mog dugara Miće dve godine mlađa, bivša svakodnevna drugarica u igri dok smo bili još samo deca i dok u igri nismo počeli da se odvajamo na muške i ženske.

Ne znam kako se to dogodilo i ko je prvi počeo da se odvaja, dečaci ili devojčice, samo sam odjednom primetio da nismo više onako bliski kao nekada dok smo se igrali žmurke, piljaka i drugih igara koje nisu ni ženske ni muške. Izgleda, ipak, da smo mi dečaci prvi počeli da se igramo nekih ratničkih igara koje se devojčicama nisu dopadale, a one su, opet, počele da se igraju nekim krpicama, lutkicama i tako nekim stvarčicama koje nama nisu izgledale ni malo opasne, pa, prema tome, ni zanimljive. Ali, kada su, ulepšavajući tako svoje lutkice, vremenom počele i same da se ulepšavaju, mi stadosmo da ih iz prikrajka radoznalo, a kobajagi ravnodušno posmatramo.

Prvo primetismo da su im suknjice kratke, iako su ranije često išle i bez njih, a mi tome nismo pridavali nikakav značaj. Vrebali smo trenutak kada će se sagnuti, ili zavrteti oko sebe, skočiti, kada će dunuti vetar pa da im se suknjice podignu i da im vidimo gaćice. Posle smo pričali o tome koja kakve gaćice ima. Nešto kasnije zapazismo da im se bluzice, majice, haljinice, na grudima nadimaju. Naravno, znali smo šta je to, ali smo tada već odavno prestali da se sa njima družimo onako kao nekada.

Samo jednom sam osetio te izrasline na sebi, kada sam devojčicama, dok su se na poljani igrale između dve vatre, uzeo loptu, a Leposava me pojurila, stigla i, otimajući mi loptu, prislonila se grudima na moja leđa. Osetivši njene polulopte na sebi, zaboravio sam na loptu oko koje smo se otimali, tako da ju je vrlo lako istrgla iz mojih ruku i vraćala se drugaricama, dok sam ja kao ošamućen stojao i gledao za njom, još uvek osećajući kako me njene okrugline peku na leđima. Cele naredne noći nisam mogao da spavam neprestano prizivajući u sećanje trenutak kada se naslonila na mene.

Mnogo ranije, još dok smo se igrali žmurke, piljaka i školice, i dok smo pravili kolače i bombe od blata, sva deca su znala da je Leposava najlepša od devojčica. Taj sud nismo doneli sami već smo to čuli od naših starijih - mi o lepoti uopšte nismo ni tazmišljali. Znali smo da je Caca najbrža, brža od mnogih dečaka, i da najviše može da skoči, da Desa ume najlepše da našara bagremov list zubima, da Boba najbolje igra piljaka i priča najstrašnije priče, da Dujka ume najbolje da se sakrije kad igramo žmurke - to smo sami zaključili - ali, Leposava je bila najlepša jer smo to čuli od mame i tate, babe i dede, i, naravno, nimalo nismo u to sumnjali. Kao stariji i mi smo se divili njenoj mekoj gustoj kestenjastoj kosi i debelim kikama, koje su se same rasplitale uvijajući se u spiralu, njenim dubokim tamnim očima, koje su upijale tuđe poglede kao svemirske crne rupe, i punim, rujnim usnama, koje su se tako toplo smešile otkrivajući niz sitnih belih zuba - kao kad posle više tmurnih maglovitih jesenjih dana iznenada prosija sunce. Ali tek mnogo, mnogo kasnije, otprilike u vreme kad smo se otimali oko lopte, počela je ta njena lepota da deluje i na čula i osećanja nas dečaka, izazivajući u nama laku opijenost i ispunjavajući naša maštanja i snove i naše prve skrivene dečačke razgovore.

Sada znam, iako tada nisam tome pridavao neki veliki značaj, da je Leposava bila najvoljenije dete u Gornjoj mali. Sve nas voleli su naši roditelji i zbog toga nas, s vremena na vreme, mazili ili tukli, kako kad, ali Leposavu su voleli svačiji roditelji. Moja majka, krojačica, od ostataka raznih krpa pravila je mašnice mojoj sestri i Leposavi - drugim devojčicama iz komšiluka samo ako je posebno zamole. Moj otac ju je uvak razdragano dočekivao kada bi dolazila kod nas, šalio se s njom i dirkao je, vezivao joj ruke u čvor, a ona se radosno cilikala podvriskujući i grcajući od miline. Moja sestra je uvek to sa zavišću posmatrala sa strane, iako ni ona nije mogla da se požali da joj nedostaje očeva pažnja. Kad bi Leposava bila kod nas, a otac bio besposlen, obavezno se izvodila ceremonija - otac je jednom rukom uzimao sestru za ruku, drugom Leposavu, dok je meni naređivao da budem na kecu, pa bismo igrali na melodiju pesme:

Moj otac nije Gružanin, ali jeste Milan, pa je meni uvek bilo neprijatno dok je on to pevao, iako ne bih znao da objasnim poreklo te svoje nelagodnosti.

Leposava je bila prva od devojčica koja je prestala da se druži sa nama dečacima. (Ili smo mi možda počeli nju da izbegavamo?) Ostale devojčice su nas takođe napustile, ali mi se ipak čini da nisu bile tako nedodirljive - Bobi smo među listove knjiga koje je čitala stavljali koprivu, koristili smo svaku zgodnu priliku da Caci podmetnemo nogu ili da Dujki sakrijemo nešto njeno, ali Leposavu nismo dirali. Činilo se kao da je izbegavamo, međutim, potajno smo je svi pomno posmatrali i silno žudeli za njenim društvom. Dok smo čuvli stoku kraj Konjske, po kosidbi otave, još pre zaranaka smo prekidali igre klisa ili popića da bismo poterali stada uzvodno, ka velikoj ćupriji, jer je ona tamo čuvala. Tek kad bi njeno stado podiglo oblak prašine na putu i mi bismo kretali za njom.

Nekako postepeno i neprimetno prođoše nam dani detinjstva, ali meni se čini da smo mi do tog saznanja došli prilično naglo i iznenada. Mene je to saznanje snašlo kada se Dobrica, Leposavin brat od strica ženio. Ona je već izašla iz osnovne škole i po tadašnjem seoskom običaju već postala prava velika devojka, udavača. Iako je bila odličan đak, njeni je nisu dali u srednju školu, jer, po mišljenju njenog deda Živadina, vrlo naočitog i brkatog starca, koji je, otkako pamtim, nosio kukljasti štap i sat na lancu u džepu prsluka - sve školovane ženske su kurve, a njegova unuka je čeljade iz domaćinske kuće, pa takva treba i da ostane.

Dođosmo, dakle, mi dečaci na svadbu, naoružani prangijama i čavuranima, oružjem kojem je jedina svrha bila da puca i da pravi buku, eventualno da poplaši starije žene (Ju, kuku men’! Šta je sad to!?) Moj najbolji drug, Mića, koji je tada već bio đak trećeg razreda srednje škole, nije se više zanimao za naše naoružanje, pa sam ja, stideći se od njega, jer mi je on bio uzor, sakrio svoj čavuran u kopu šaše i namerno zaboravio na njega jer sam i ja odlučio da me to više ne interesuje, pa se pridružio Mići u šetnji oko kola i zagledanju devojčića. Znao sam da i on, k’o i ja, čezne da svojim očima pruži užitak gledajući Leposavu, ali se ona još uvek nije pojavljivala. U međuvremenu smo šetali sa mojom školskom drugaricom Gordanom koja nam se sama pridružila jer joj se Mića dopadao i uvek ga je po meni pozdravljala. Razgovarajući tako sa Gocom, odjednom i istovremeno Mića i ja spazismo u kolu Leposavu, udešenu i nameštenu, iskićenu dukatima i njenim divnim kikama, koje su dopirale do vrhova njenih zašiljenih sisica i za nas bile vrednije i za nas bile vrednije od niske dukata koju su joj natakarili oko vrata. Devojka za udaju, pomislismo Mića i ja u isti mah, i uzalud je Goca pokušavala da sa nama nastavi započeti razgovor, mi smo bili opčinjeni poskakivanjem Lepinih dojkica ispod tanke bluzice, a zveka dukata bila je samo sporedna pratnja te zamamne igre. Tada odjednom shvatih da više nisam dete, jer, ako je Lepa devojka za udaju, pa i ja sam momak, majku mu!

Prošla je zima i došlo leto. Ja sam završio osnovnu školu. Na konjskim trkama u Lunjevcu Goca je najzad zbarila Miću, a njena najbolja drugarica Ljilja, devojče koje do tada skoro da nisam ni primećivao iako je išla u isti razred sa Gocom i samnom, zbarila je - mene. Tokom leta saznasmo da se Rajko sastaje sa Cacom, Živan sa Dujkom, Dragan sa Desom. Gimnazijalka Boba je i dalje piljila u knjige kroz debela stakla svojih naočara, a Leposava nije imala momka. Viđao sam je često i susretao na putu do čaira, gradine ili vinograda, ali sam primetio da me izbegava - sa svim drugim momčićima se ophodila koliko-toliko prisnije nego sa mnom. Kada bismo se sreli na nekom usamljenom mestu, uvek mi se činila nekako zbunjena i uplašena, kao zatečena u krađi.

Krajem leta sam napustio rodno Cerje i otišao u Palanku, gde sam, po mišljenju mojih Cerjana, zauzimao vrlo značajan položaj - bio sam đak učiteljske škole. Svake subote sam dolazio kući i sastajao se sa Ljiljom, a onda naprasno saznam da se udala za Lacu, glavnog švalera iz Miloševića kraja, koji je od nje stariji sedam-osam godina. Nek joj je srećno.

Leposava još nije imala momka.

U Palanci sam upoznao Sibinu, devojku koja mi je u početku izgledala vrlo slična Leposavi, pa sam je pozvao u bioskop. Imala je oči srne, ali joj kosa nije bila spletena u kike kao Lepina, već puštena niz leđa. Kukovi joj behu nešto preopširni, ali sam namerno izbegavao da na to obraćam pažnju. Jedne mrazovite večeri dobro sam zagrejao svoju podstanarsku sobicu i pleo joj kosu u kike. Posle sam ih rasplitao. Bejah prilično zbunjen i nevešt, ali je zato Sibina, isto tako mlada, ali više stara nego ja, znala sve što treba. Drugu rundu sam već ja vodio i namerno je odgađao jer sam hteo da se natenane naslađujem onim što je na njoj bilo najlepše - njenim malim, toplim i kao kadifa nežnim sisicama. Mazio sam ih kao tek izlegle piliće, dok je ona gorela kao usijana peć. Posle sam je ispratio na stanicu, a sutradan saznam da je pobegla za vozača autobusa koji je vozio na liniji za njeno selo.

Osta i dalje Leposava da mi ne da mira pred spavanje ni sanka pred zoru.

Za vreme zimskog raspusta priređivali smo igranke u Domu kulture u Cerju. Iznenadilo me kad sam primetio da me Lepa uopšte ne izbegava, i ne samo to - mogu se pohvaliti da je meni poklonila najviše pažnje i da sam od svih momaka ja najviše vremena proveo s njom. Pričali smo o svemu i svačemu, ali ja njene priče skoo da uopšte nisam slušao jer bejah obuzet gledanjem njenih dubokih očiju iz kojih nisam mogao da se iskobeljam sve do ujutru, i njenih punih sočnih usana i belih zuba. Tada sam sebi dozvolio slobodu da joj kažem da ću joj odgristi levi zub, koji se nimalo nije razlikovao od desnog i svih ostalih, imao je samo ulogu posrednika između nas i našeg nagoveštenog budućeg poljupca. Ona se na to razdragano smejala (da li razdragano?), a taj njen levi zub postajao mi je sve primamljiviji.

Nesumnjivo da je Lepa bila najlepša devojka u Cerju, ako ne i u okolini. Devojka ki tresak, kak govorahu Cerjani, imala je samo jednu manu - nije imala momka. Ona beše jedna od tri devojke u Cerju koje nisu imale svog dečka - jedna je bila gluva, druga je bila široka kao bure i dozlaboga lenja, a Lepa je bila - lepa. Doduše, govorkalo se da se sastaje sa oženjenim ljudima, ali ja sam znao da su to puke izmišljotine namenjene proscima iz okolnih sela - cerjanski omci se nisu usuđivali da je prose u strahu da će biti odbijeni, ali je ni dugi nisu smeli dobiti. Ja bejah u to vreme vrlo sklon tome da je odmah zaprosim, ali znao sam da mi moji ne bi to dozvolili zbog škole, a ni ona ni ja još nismo bili punoletni. Viđali smo se i dalje svake nedelje, stojali zajedno, razgovarali. Tih dana sam išao zanesen kao mesečar jer sam sve više bio ubeđen da me voli.

Dođe, najzad, letnji rapust. Viđali smo se i dalje samo slučajno, na igrankama i probama za priredbu koju smo spremali, na putu do čaira ili gradine, razgovarali, ali se još uvek nisam usuđivao da joj zakažem sastanak. Prođoše žetva i vršidba, trla se konoplja i došlo vreme bostana i prela. Mića koji je završio poljoprivrednu školu i već se pripremao za vojsku, i ja, bili smo i dalje najbolji drugovi. Još uvek mu je Goca bila devojka, ali ja sam znao da on i sada potajno čezne za Lepom. A ko je ne bi voleo onako zanosnu, vižljastu a oblu, ljuljohodnu i vrtoglavu. Išli smo nas dvojica na prela i po Cerju i u susedna sela. Obično sm prvo išli na udaljenija prela, a za kraj smo ostavljali Lepino i Gocino prelo. Kada bi se stariji pokupili na spavanje, a zabrinute majle pripretile ćerkama da se ne zadržavaju dugo jer ujutru rano moramo da čupamo pasulj, mi bismo se iskradali u mrak. Lepa se uvek odvajala sa mnom. Po selu su počele da kruže glasine, a na prelima da nas spevaju:

ovde ti je divna Lepa.

Mi smo još uvek samo šetali po mesečini, razgovarali i držali se za ruke. Ništa se više nisam usuđivao da preduzmem jer mi je i to bilo dovoljno za blaženstvo.

Jedne večeri, ili jutra - bilo je već prilično rano i zvezde se proredile - ulazeći u avliju primetio sam na mesečini neku spodobu samo u gaćama kako stoji nasred avlije.

- A ’di si ti? - upita me otac.

- Bio sam na prelu - odgovorih.

- Pa zar do ovo dobo traje prelo?

Osetih u njegovom glasu neku strepnju i nelagodnost.

Posle sam bio sa Mićom, pričali smo - slagah.

- Nemo’ to više da ti se ponavlja, da ja celu noć mislim ’di si ti i dal’ ti se nešto desilo!

- Ma, bre, šta ti je!? Nisam ja više mali.

- Ja sam ti rek’o! Od sad da budeš kući jedanaj’s sati jer posle toga zaključavam kapiju!

Nisam ništa odgovorio, samo sam se popišao uz orah i otišao da legnem.

Uveče sam opet, posle prela, bio sa Lepom. Grejala je mesečina, mi smo šetali sokacima, držali se za ruke i pričali.Uzgred sam joj ispričao i kako me otac sinoć dočekao. Ona kao da se uozbiljila, zabrinula. Zatim je počela jače da mi stiska ruku, a kasnije osetih i njene grudi na sojoj nadlaktici. Pokušavao sm da to ne primećujem, ali sm već iskidano disao. Kad dođosmo u snku jedne lipe, odvuče me uz tarabu i, na moje veliko iznenađenje, čvrsto zagrli. Pekle su me njene dojke na prsima, a njena kosa mi lahorala obraz. Uze moju glavu među dlanove, a čas kasnije osetih njene usne na vojima i pijanstvo me obuze. Koliko je to trajalo ne znam - meni se učinilo kao večnost, a ipak mi je bilo kratko.

- Sutra u podne dođi u moju kolibu! - brzo prošapta i otrča prečicom kući.

- Kolibe u Cerju su tada bile učairima, šljivicima ili vinogradima. Lepina koliba u Drenovcu beše u šljiviku koji je bio i čair, a pored vinograda pružala se ograda od bodljikave žice da stoka ne prolazi. Koliba je, kao i druge, imala odžakliju gdese ložila vatra i ostavljale razne alatke, i sobičak sa ležajem od daska preko kojih se postavljala slamarica. Nije bilo potrebe da se bojim dolaska u Lepinu kolibu, niti da se krijem, jer je njihov bunar kod kolibe snabdevao vodom sve one koji bi se nekim poslom zatekli u Drenovcu. Trebalo je samo da ponesem krčag kao da sam došao po vodu.

Kad sam naišao, Lepa je sedela na klupi ispred kolibe i čitala neku knjigu. Kasnije sam video da su to pesme Desanke Maksimović. Začudio sam se da ona to čita i iznenadilo me da je tako malo poznajem, iako smo zajedno odrasli.

Naiđoh pored nje, a ona ne dizaše glavu.

- Zdravo, Lepa! - rekoh tiho.

- Zdravo! - odgovori i natavi da čita.

Zahvatio sm vodu i sipao u krčag. Ona je i dalje čitala. Uzeo sam krčag i pošao nazad, a ona nije dizala glavu. Naišao sam pored nje i stao, učinilo mi se kao da je malo zatreptala, ali glavu nije podigla. Beše mi nelagodno, da li me zavitlava, u grlu mi se nešto skupi, a od nadolazećeg besa skoro da mi pođoše suze. U dva koraka bejah kraj nje, pdigoh krčag i počeh da izlivam vodu na njenu glavu i leđa. Ciknula je, skočila, i utrčala u kolibu. Bacio sm krčag u travu pored praga, ne mareći da li će se razbiti, i utrčao za njom. Stojala je odmah pored vrata i zgrabila me čim sam ušao. Uplela se oko mene kao bršljan, pomamno smo se ljubili, odmah tu pored vrata, prislonjeni uza zid, zaboravljajući na sve oko sebe. Da li joj je bluza već bila otkopčana, ili sam je ja raakopčao, ili se rakopčala sama, ne znam, ali joj jedre dojke sa krupnim, ušiljenim bradavicama odjednom pokuljaše ka mojim rukama, usnama, zubima. Slatko je ječala, zabačene glave, zatvorenih očiju, a onda nas iz slatke opijenosti trže i ukoči škripa vretena na bunaru. Na našu sreću, to beše gluva Mica i mi odahnusmo sa olakšanjem, namejavši se veselo.

Te večeri nismo išli na prelo. Oterali smo stoku kući, večerali, pa se ponovo iskrali i vratili u kolibu. Mesec je pekao kao nikad dotle. Njene krupne bradavice nisu mogle da stanu u moja usta. Premirali smo i gubili jedno u drugom, ona je slatko ječala i stenjala, stiskala me kolenima i stegnima da mo je ponestajalo daha.

Zora je lagano brisala zvezde, a mi smo ležali jedno pored drugog iscrpenih strasti, a ispunjeni nežnošću. NJenom izduženom, vitkom a punom telu, divili smo se Mesec i ja, nimalo ljubomorni jedan na dugog, čak mu bejah zahvalan što mi osvetljava tako veličanstven prizor. Njena raspletena i zamršena kosa milovala je moje usne dok sam joj šaputao da sam u Palanci smo na nju mislio, da sam samo nju oduvek voleo i da ne mogu da zamislim da bih mogao voleti neku drugu. Uzećemo se kad god ona to želi, ako hoće i odmah, šta će mi škola bez nje. Ona s pomače i zagnjuri svoju glavu između mog vrata i ramena, čvršće se privijajući uz mene. Mrsio sm joj kosu i nežno ljubio vrat se dok ne primetih da ona - plače.

- Lepa, šta ti je?

Nežno joj odmakoh glavu i pogledah u oči iz kojih su kapale suze. Grcala je.

- Šta ti je? -  nežno je i zabrinuto prodrmah.

- Znaš li ko me je prvi povalio na ovom istom mestu, pre čeiri godine, uoči Probraženja?

Glas joj beše napukao i oštar kao testera. Zaprepašteno sm je gledao, skamnjen i ukočen. Zaboga, pre četiri godine još je bila dete, prođe mi kroz glavu.

- Tvoj Milan! - hripnula je, skočila i istrčala u noć, onako gola, ridajući.

Vraćao sam se kući, prvo skrhan i utučen, a zatim besan, stisnutih pesnica, rešen da se tučem sa onim ko me bude dočekao u gaćama nasred avlije. Dogo je vremena trebalo da primtim da su mi obrazi mokri i slani i da mi ramena brekću, a nešto stiska grudi. Plakao sam, ne znajući to.

U avliji me niko nije čekao. Preskočio sam kapiju i zamro na senu, na tavanu štale.

Sutradan, na Preobraženje, bi je vašar u Kolarima. Dok mi je tata-Milan davao pare za provod, gledao sm ga kao zver, ali ipak oprezno, da on to ne primeti.

Da li je potrebno da kažem da sam posle toga izbegavao svaki susret sa Lepom, a i ona sa mnom. Na sreću, ubrzo je počela školska godina i ja sam otišao u Palanku. Škola i korzo su bili prepuni lepih devojaka, ali sam ja prolazio pored njih kao ovce pored burjana jer mi lepa nije izlazila iz glave. Jedne noći se u meni rodio pesnik: posle višestnih nastojanja da zaspim, ustao sam i napisao pesmu koju ću joj sutra poslati poštom. U akrostihu su bile reči: IPAK TE VOLIM.

Sledeći put sam je video jedne nedelje u novembru. Sedela je u fijakeru, sva u belom, a pored nje naočit, zreo mladić. Udala s u Mihajlovac, u jednu od najbogatijih kuća. Kažu da je srećna.

Autor: Slobodan Anić