Moj najlošiji dan za vreme raspusta

(iz Princez-Icinog dnevnika)

26. jul 1994.

Autor: Slobodan Anić

Ovaj dan mi je bio najlošiji dan za vreme celog raspusta, dabogda nikad ovakav ne došao!

Prvo, nisam se naspavala, probudila sam se vrlo rano, tek je bilo prošlo podne. Neko je namerno uključio televizor. Na prvom programu je taman počeo Koncert u podne. Kad su stali da gude i cijuču violinama, da trube i ćurliču raznoraznim hornama i oboama, probudio bi se i pokojni deda Vasilije, dedin deda, onaj što je spavao na frontu dok su oko njega gruvale haubice i štektali mitraljezi. Znam, to je sigurno mama uključila zato što zna da obožavam ozbiljnu muziku.

Drugo, ustala sam na levu nogu, zato što mi je onaj idiot, moj brat Ivan, koji je mirno i bezbrižno hrkao u drugom krevetu, desnu papuču stavio na orman, čak na drugom kraju sobe. Natakla sam levu papuču nameravajući da odskakućem do ormana i uzmem desnu, ali sam se predomislila. Uzela sam ovu papuču koja mi je bila pri ruci i iz sve snage zviznula Ivana po glavi.

- A?! Šta?! - uzviknu on uplašeno i naglo se uspravi u sedeći položaj.

Kad je ugledao mene kako uzimam desnu papuču sa ormana, odmah mu je bilo sve jasno. Dograbio je moju levu papuču, koja ga je udarila i zatim mirno ležala na njegovom jastuku, i hitnuo je kroz otvoren prozor u avliju. Ja sam tek tada pobesnela i počela da ga udaram ovom drugom gde god sam stigla. On se pokrio čaršavom po glavi, a kad je video da ja nemam nameru da uskoro prestanem, naglo je ustao, ne obazirući se na moje udarce, i zviznuo mi takvu šamarčinu da sam se samo skljokala na patos, a soba je počela da se okreće u krug i naglavačke kao ringišpil.

- Mamaaa, Ivan me bijeee!

Suze su mi pošle već ranije, od onog šamara, a da ja to nisam ni primetila. Sada su, međutim, tako navirale da mi je celo lice začas bilo mokro i slano. Osetila sam to na jeziku kada sam se isplazila Ivanu, koji je, besan, pošao da izađe iz sobe.

- Samo se ti plazi! - uzviknuo je.

U taj mah na vratima se pojavi mama. Ništa ne pitajući ošinu Ivana prutom po golim nogama tako da on poskoči kao ždrebe.

- Zašto je tučeš, sram te bilo! - podviknu mama i ošinu ga još jedanput.

Da ste ga samo videli kako se trljao po nogama srčući jezikom! Meni je to bilo toliko smešno da sam najedanput zaboravila da plačem i počela da se smejem, dok su mi suze i dalje tekle, ali sada od smeha.

- Ali, mama, ona je mene tukla papučom po glavi. Počela da me tuče još dok sam spavao - objašnjavao je i pravdao se Ivan.

- A zašto si ti meni sakrio papuču na orman, kretenu jedan! - uzviknuh ja, osećajući da još nije sve završeno.

I, zaista, bila sam u pravu. Mamin prut je nastavio da radi, ali je predmet njegovog delovanja bio drugi - sad sam se ja uvijala, nastojeći da makar malo ublažim udarce koji su pljuštali po meni, čas po nogama, čas po leđima, čas po rukama.

A onda je i meni prekipelo, kao malopre Ivanu dok sam ga tukla papučom. E, pa, dosta više! Uhvatila sm mamin prut, slomila ga preko kolena i patrljke bacila kroz prozor, da prave društvo mojoj papuči. Podbočila sam se, junački gledajući majku, a tada me je strefio još jedan šok: mamina ruka se ogromnom snagom i brzinom spustila na moj levi obraz, tako da sam opet sela na patos. Obrazi su mi sada bili u ravnoteži (po desnom me ošamario Ivan, po levom mama), ali, ja sam iskočila iz ravnoteže i počela da plačem, očajno, teško, grcajući.

- Hajde, obucite se, umijte, pa na doručak! - zapovedi majka, već manje razjarena.

Ja sam i dalje jecala.

- Neću da jedem tvoj doručak, veštico jedna! - govorila sam kroz plač, štekćući. - Ne volim te više, da znaš. Ni tebe, ni tvog sina. Sve vas mrzim!

Setila sam se tate koji je bio na poslu i koji bi me sigurno zaštitio da je bio tu.

- Samo volim moga tatu i nikog više - dodala sam.

Za pet minuta sam sedela napolju na stepenicama, obučena, ali neumivena, zamazana od suza, i neočešljana. Mama me zvala na doručak, ali ja nisam htela da jedem. Posle svega što se dogodilo, glad nisam ni osećala. Još uvek su me gušile suze.

Ivan i mama su doručkovali napolju za stolom, a ja sam, kao pastorče, sedela nedaleko od njih, i s vremena na vreme šmrcala i brisala suze nadlanicom.

Neka ih, neka smo oni jedu, mislila sam, dabogda im preselo! Ja neću više nikad da jedem, pa neka umrem od gladi. A kad umrem, njima će biti krivo što me nisu voleli dok sam bila živa.

Zamišljala sam, kao ja ležim mrtva, bleda i ispijena od gladi, a mama kuka, čupa sebi kosu i bije se pesnicama u glavu, kajući se što je bila tako okrutna prema svojoj jedinoj ćerki, najboljoj ćerki na svetu. Ivan, isto, jauče iz sveg glasa i moli me da ustanem, da opet oživim, nikad više neće ds me bije ni da mi krije papuče. A ja ležim onako mrtva i hladna i zainat neću da ustanem, neka plaču koliko hoće, neka vide kako im je kad mene nema.

A šta ako oni ne bi plakali, ako bi jedva dočekali da umrem?

Sažalih se nad samom sobom i suze mi opet potekoše niz lice, opet počeh da šmrkćem i štekćem.

Kad sam se sita isplakala, ipak sam odlučila da ne umirem, bar za sada. Ako me mama i Ivan ne vole, voli me tata, pa me voli on, znate već ko. Sunce moje, jedva čekam da ga vidim!

Požurih da se očešljam i umijem jer sam želela da budem lepa, za njega pre nego što mu telefoniram. Taman posla da me preko telefona vidi ovako umazanu i raščupanu!

- Princezo, šta radiš tu?

Trgla sam se i shvatila da sam spavala, i to vrlo dugo. Tata je stajao na lestvama i blago me gledao. Iz njegovog pogleda sam zaključila da već sve zna, da mu je mama sve ispričala.

- Hajde, dođi da ručamo - rekao je.

Sišla sam niz lestve. Tata me je sačekao i zagrlio, a ja sam se privila uz njega. Sada je sve bilo manje strašno kada je tata tu.

- Uh, vidi, vidi! Mala tatina Princeza! - podsmevala se mama kad nas je videla zagrljene.

Posle ručka sve je izgledalo veselije, možda i zato što mi je tata dao pola čaše piva. Mislila sam da su sve moje nevolje za taj dan završene, da će sada sve biti bolje. Usudila sam se da pitam tatu da izađem doveče u centar, jer odavno nisam izlazila, i tata je dozvolio.

Silno sam se obradovala jer odavno nisam videla njega, moju simpatiju, sunce moje, ljubi ga njegova Princez-Ica!

Otrčala sam u sobu da se spremim. Otvorila sam orman i zatim, pred ogledlom, izvela čitavu modnu reviju: isprobala sam sve stvari iz ormana, osim zimskih, i ništa mi nije bilo dovoljno dobro. Kad će već jedanput da mi kupe nešto da obučem, da ne idem kao poslednje siroče!?

Možda bi te večeri i bilo sve dobro da na putu nisam srela onog baksuza, našeg učitelja. Baš sam bila na izlazu iz sokaka kada se ispred mene pojvio Cukić, učiteljev pas, mnogo slatka kuca. Mahao je repom i umiljavao se oko mene. Sagla sam se da ga pomilujem.

E, nećeš, vala, još i ti da se istresaš na mene, pomislila sam u sebi. Sad je raspust, i šta tebe briga koga ću ja da pozdravim a koga neću!

Naravno, ovo sam samo pomislila, a naglas sam tiho promucala:

- Ne umem.

- Pa, kad misliš da naučiš? - opet zagrme učitelj.

- Ne znam - slegnuh ramenima. - Neću nikad! - dodadoh malo hrabrije.

On samo odmahnu glavom i nastavi put.

Čim sam provirila na odbojkško igralište, shvatila sam da se po jutru dan poznaje. On, moja simpatija, moje sunce pomračeno, sedeo je sa tri starije devojčice koje ja ne mogu da smislim. Na mene se nije ni osvrnuo. Protutnjala sam pored njih, vrckajući se, i praveći se da ih ne primećujem. Otišla sam do mojih drugarica, Slađe i Dragane, koje su sedele na drugom kraju zidića. Namerno sam govorila što sam glasnije mogla, ustajala i izvodila baletske piruete d bih mu privukla pažnju, ali ništa nije pomoglo.

Nadala sam se da će one devojčice otići, da će se on onda pridružiti meni i mojim drugaricma, ali  vreme je prolazilo, sunce se bližilo zalasku, i mene je obuzela tuga. Dva puta sam se, kao slučajno, u prolazu, očešala o njega, jedanput sam ga, bogami,dobro gurnula, ali ništa. Nisam više mogla to da podnesem, pa sam slagala Slađu i Draganu da moram ranije kući.