Ustao sam iz kreveta zbog nepodnošljive buke koja je uporno dolazila sa druge strane zida boje narandže. Ta boja smiruje,kažu, i zelena, ali zelene nema na mojim zidovima, zbog namještaja, zavjesa, ja sam perfekcionista znate. Jedan sam od onih koji poslije buđenja još dugo ostaju u krevetu ležeći mirno na postelji, razbaškareni, razmišljajući kako da se natjeraju na umivanje, pranje zuba, uobičajeno znate. Sada mislim kako da se oči u oči sretnem sa čovjekom. Teško je, lijeno mi je, danas nije dan za susrete, zaključih. Kako vrijeme brzo teče kada sam neodlučan. Ipak ću morati sve to obaviti. Valjda je to život, te obaveze, tako kažu.

Konačno ustajem ,na lijevu nogu naravno, jer mi je krevet tako podešen. Nisam sujeveran, ali ima tu nešto, kako kažu. Bezbroj crnih mačaka protrčalo je ispred mene, nikada nisu bacali vodu za mnom, a i ovo novije sa slomljenom nogom ne čujem često. Danas kada se kaže sretno, to donosi nesreću. Suprotno od želje. To je kao kada žena kaže ne, a misli da, kako kažu, pomislih ovo radi poređenja. Ipak sam muškarac. Ponekad moram imati takve misli, zbog balansa, da ne postanem peder, kako kažu. I dalje ustajem, evo dižem se, ustao sam. Protegnuh se tako jako da sam u trenutku osjetio kako dobijam još najmanje centimetar na visini. Buka i dalje dopire iz vanjskog svijeta. Šta oni imaju sa mojim mislima? Nije ih stid da me ometaju, mene, jer možda već znate, ja sam perfekcionista.

U majici u kojoj sam spavao izađoh iz sobe, zalupih vratima, jer tako mogu, živim sam, upalih muziku, Lou Reed-a, i onu njegovu optimističnu Perfect Day, jer sigurno ne znate, pored toga što sam perfekcionista, ja sam i optimista. Dogegah se do kupatila, i ovaj put polako zatvorih vrata, jer ja odlučujem, može mi se, znate, ja živim sam. Nesnosna buka dopirala je i kroz pločice na zidovima kupaonice. Pustih vodu da teče. Aaaahhhhh....Osjetih olakšanje. Prigušio sam buku. Voda je tekla, a ja sam posmatrao mlaz čiste vode kako odlazi u odvod. A neko je željan vode, pomislih, jer znate, ja mislim na druge, ja sam i dobar, društven, samo sam i skroman,  pa me ljudi ne hvale, jer znaju da to ne volim. Voda je živo biće, kažu.Čak posjeduje i pamćenje, bolje nego mi ljudi. Da, da. Čuo sam da tako kažu.

Umih se, prvo toplom, pa hladnom vodom. Oprah zube toplom, pa ih isprah hladnom, jer ja sam perfekcionista. To što jesam moram brižno njegovati. Obrisah se peškirom, suhim, zatvorih vodu i........ponovo sam jasno čuo buku koja  se nije utišala, ni malo. Lou Reed je otpjevao svoju optimističnu, a buka me i dalje držala za gušu.....Ne izlazim danas, uprkos tome što je to život, jer ovi ljudi nikada neće zaćutati, ovi ljudi sa druge strane zida. Mislim da oni nisu perfekcionisti, ali ja jesam,i ponosan sam na to, jer znate, ja to mogu biti, ja živim sam.

                                                                                 ©Boris Marić 2008