Voćka pored puta

Autor: Slobodan Anić

 Hodam već dugo po vrućini, umoran i

žeđ me muči, okrepljenje mi treba. 

Gde su sad one voćke pored puta

koje su nekada srbijanski seljaci,

ne tražeći im pristanak,

iz čistog dobročinstva kalemili

da ne ostanu divlje. 

Kalemili ničiju voćku.

Ničiju, a svačiju:

za čobanina,

za umornog ratara,

za slučajnog namernika,

nenadanog putnika;

za stoku koja naiđe

da pojede opale plodove, natrule od čekanja,

za okaljanu krmaču

da se očeše o stablo i skine blato sa slabina. 

Hodam, umoran, dalje.

Usta suva, otužna, lepljiva -

žeđ me muči, okrepljenje mi treba. 

Kraj puta - voćnjak.

Breskve rumenožute

i sočne kao majčino mleko, ali -

okolo žica, pletena, visoka,

a povrh nje još dva reda bodljikave.

Kao da su one, to jest, breskve,

u konclogoru, a ne ja. 

Pljunem, propisno, i produžim dalje. 

I, gle, u vrzini,

pored jedne iskonski zanemarene njive,

ugledam božansku voćku pored puta -

kupinu. 

Neka je blagosloven

ko je nakalemi!