Imao sam neku, neobično jaku želju da dam što više ispita u junskom roku. Nikad nisam učio na vreme. Nikad nisam učio. Moje ’učenje’ svodilo se na iščitavanje i pamćenje samo zanimljivih delova. Imao sam tu sposobnost da reprodukujem pročitano u skroz novom svetlu, što je profesore ili osvajalo ili teralo da me onako akademski oteraju u tri lepe. Sama atmosfera na Akademiji bila je boles’. Na hodnicima sam viđao sve same ludake, bili to ženski ili muški ludaci. Ženski ludaci su bili posebna priča. Bilo je to carstvo stilova, od belih dugih kosa, preko crnih, kratkih perika, divljih dredova do golih iscrtanih  lobanja. Jedna riba je bila suha atrakcija. Nikad nisam video lepše ćelavo stvorenje. Imala je tako lepu ćelu. Njena ćela bila je tako lepa. Tako lepa beše ćela njena.  Njena ćela beše me tako palila. Na sebi je obično imala duge suknje, skoro pa providne majičice ispod kojih sve beše na izvol’te, crne martinke ili zelene iscrtane starke. Jednom me je zaustavila k’o iz groma:

″ej, ti.. imaš  upaljač? ″

″Ej, Ti! Imam upaljač..Ček’ sekund ″- Izvadio sam isti iz zadnjeg dzepa, i stavio na njen široko ispružen dlan.

″Hvalala. ″- zapevala je nekim orijentalnim glasom.

Gledao sam je par sekundi dok je palila malboro. Ćela je izgledala skroz sijajuće iz ove perspektive.

″A šta ti je to? ″– pitala je pokazujući očima na hamere koje sam urolane držao u ruci.

″Ma, neka grafika. Predajem ih Bosiću danas. ″

″Mogu? ″

″Možeš, možeš! ″-  Moožeeš, moožeeš. Uzela ih je, razvila, palac joj se zario u ugljen, već je bio crn. Cigaretu je držala na sredini usana i lagano udisala dim.

″Mmm..dobruo ti ’e ovuo, e″ - Izdeformisala je na brzinu i izdacila novu turu dima.

Bila je namrštena, imao sam utisak da me dobro proučava gledanjem crteža. Psihologija linija bio je itekako dobar način da se shvati mentalno stanje umetnika prilikom stvaranja dela. Njoj izgleda i nije trebala neka psihologija. Oduvek sam bio očigledan. E, jebiga.

Vratila ih je nakon 3 minuta usisavanja očiglednog smisla iz istih. Uzela je cigaretu i udahnula. Primetio sam krug na desnoj ruci za nijansu tamniji od njene kože. Igrala se pepeljare. Il’ se neko drugi igrao pepeljare. Ožiljak je delovao ne toliko staro i bio je lako uočljiv.

″Potpiši se. Dobrodošao u  klub. ″- Digla je desnu starku na zid, bacila pikavac u ugao, izvadila crni marker iz torbe, otvorila ga zubima, manji deo je ostao tamo,  tako da su joj usta ponova bila puna. Ovo joj je izgleda bila loša navika. Ponovo je mrmljala.

″Ovo su inicijauli onuih koji su dobrui u onome što radue. Izvuoli. ″- pružila mi je marker.

Nisam baš bio svestan šta me snašlo. To su znala samo ona slova i ona. Riba je imala kolekciju tuđih rukopisa na patikama. Dakle, imala je i kolekciju dizanja nogu na zidove. Nisam hteo da idem dalje s’ tim.

″Možeš tu nogu još malo gore?″

″Jebi se. ″ – zboralo joj se čelo a onda se utopilo u ćelavost.

″Jebote, ti nisi normalna. Al’ dobro, počastvovan sam. Daj i samo nemoj da se srušiš ovde. ″-  Nakezila se zlobno. Uzeo sam marker i počeo s’ ostavljanjem svoje recke na zelenim starkama ćelave devojke. Lakat mi je bio blago naslonjen na njeno koleno, i onako iskrivljen, ostavio sam inicijale na jeziku, i da bih dobio na upadljivosti, dodao karikaturu njene ćelave glave.

″Hihihihi, to sam ja, a? Hihihihi ..  ″

 ″Jok, ja..hahahaha.. ″

 ″Hihihihi, baš je super, ista k’o moja, hihihi...hvala, hihihi. ″– spustila je nogu i zavapila. Verovatno je uhvatio grč. Ponovo je počela da se smeje, al’ sada glasnije, što? ne znam. Mahnula mi je u facu i  rekla da mora da ide. Odgegala se hodnikom i negde na sredini stala s’ nekim likom, isto tako ćelavim, naizgled isto tako operisanim od mozga, koji je isto tako nezgrapno počeo da se smeje, pa se eho širio hodnikom brzinom svetlosti, ne zvuka, i terao druge operisane od mozda da se naglo okreću i smeju. Pomazili su se po lobanjama i otišli iz vidokruga  Dakle, ćelava je zbog svoje ćelave karikature i grča u preponama navukla pola fakulteta na smeh, a zatim nonšalantno odšetala u svoj ćelavi svet. Meni ponovo nije bilo jasno. E,  jebiga.

Bosić mi je upisao osmicu pola sata kasnije i rekao da *mogu ja to mnogo bolje uz samo malo više volje*.  Meni se iz tih stopa povraćalo od gengsta humora mog profesora, al’ sam rešio da umesto toga mogu biti isto tako gengsta: ’uz samo malo više volje, mislim da bih ja to mogao mnogo bolje! ’ , a onda sam mu se ismejao u facu, a  onda me je matori  isterao napolje. Kakogod, bio je to jedan ispit manje.

Volju je trebalo pronaći u ovom gradu. Trebalo je pronaći granicu izmedju patetičnog idiota i divljaka koji bi skočio na noge sa vrha svoje zgradetine od adrenalinskog šoka. Trebalo je osetiti sredinu i crtati. Samo crtati. Nikakva sensimilija mi nije trebala da se osetim haj kad bih razbacao hamere, olovke, boje i nikad mi nije bila potrebna tema. Nikad nisam znao u šta će to čudo na papirima da se pretvori. Nekad sam se tresao od uzbudjenja jer moj mozak nije uspevao da prati te pokrete. Al’ je uvek imalo smisla. Smisao je nekako uvek mene nalazio.

Izašao sam na vazduh odmah posle. Stresao sam se od toplotnog udara, onda seo na stepenice ispred i razgledao okolo. Opet gomila ludaka. Zašto sam sebe izdvajao iz te iste gomile? Nisam izgledao ništa bolje. Uključio sam telefon. Tri propuštena poziva. Od keve, Marije i jedan nepoznat. Jedna poruka. Juke box. Goni se, bre, u pizdu materinu.

Mariju nisam video dva meseca, niti sam imao bilo kakvu želju. Bolelo me je uvo. Bio sam strejt u svakom smislu. Dobro, osim u onom mentalnom, al’ to je recept za zdrav život ovde. Bacio sam tek zapaljenu pljugu, nisam mogao da dišem,  bilo je tol’ko toplo da su ljudi padali u nesvest, kako zavisnici i bolesnici, a ovde ih je bio pun qrac, tako i oni što su pišali u gaće pred svaki ispit. Onda mi je nečija ruka prošla kroz kosu, a kad sam stig’o da odreagujem, ćelava je već odskakutala niz stepenice, da bi se ponovo okrenula i poslala mi poljubac. Nakezio sam se, reda radi i pogledom ispratio njene dobre noge do ugla. Ustao sam i odšetao do prvog taxija.

*

      Oko osam uveče, Paun me je zvao na ″ubijanje″. Milana Paunovića, zvanog Paun, poznavao sam nekih pet godina. Pre pet godina, njegova riba, Mira Dupe, nekako je završila sa mnom, a da ja nisam imao pojma da je s’ njim. Majke mi, nisam. Uglavnom, lik nas je video na gomili u parku kod škole,  ne znam kako, i rešio da nam jebe mater. Prvo je nju nazvao kurvom, a onda je skočio na mene, nikako me ne nazvavši, i tu smo nas dvojica našli na gomili, dok je Mira kukala i molila i plakala, išla gore- dole, i ponovo kukala, da smo, na kraju, onako modri, izgužvani i prašnjavi  očajnički ustali i gledali se par sekundi. Onda je ona, k’o u filmovima, stala između nas i rekla da je ona kriva, bla bla truć, onda joj je Paun opalio šamar, pa je sad slinavila na sav glas, da bi se okrenuo i otišao, a nakon nekih stotinak metara se i očajnički rаzdrao- ″kuuuuuuurrvoooooooooo!!!!! Aaaaaaaaaaaaaaaaa!!!!kuurrrrvooooooo!!!!!″ . Onda je i Mira trčeći otišla na svoju stranu . Mene je uhvatio bolestan napad smeha i tu sam se izvaljao sam sa sobom. Bio je to siguran znak da sam prs’o, tačnije.

Dve godine kasnije, Mira se udala i rodila dvoje dece. Tad smo Paun i ja uveliko bili drugovi, al’ posle toga, bili smo najbolji drugovi. Miri Dupe je pomereno dupe, i to nas je još više zbližilo.

      Prvo smo otišli kod Pauna kući i tamo rasturili već spremljene buksne. Cela njegova soba bila je u nekim knjigama o dinosaurusima i nestanku vrste. Zato, kad bi se napušio, uživljavao se u ulogu reptilosaurusa, čini mi se, i ispuštao bi krike, koji su navodno bili od istog stvora, a meni su, isto tako napušenom, zvučali kao prelazi između mačke i mečke. Tako je to kad roditelji hoće od svog deteta da naprave genijalca, pa mu, umesto ″Cicibana″ i ″Družine Sinjeg Galeba″, u ruke gurnu ″Kad porastem biću dinosaurus″.  Meni se skroz slošilo i naterao sam ga da izađemo na vazduh. Krenuli smo ka istom parku u kom smo se lešili pre pet godina. Paun je uporno ponavljao ″ je l’ čuješ? Čuješ? Jeeeboote″, verovatno misleći na nekog reptila, na šta sam mu se iscenuo u facu k’o nezdrav, da bi on nastavio šaputanjem   ″Neka, debilu, neka, bre! Pssst″ , a onda je u sebi krkljao, uporno pokušavajući da ne prsne od smeha.

Sreli smo neke njegove ortake na stepenicama. Tu dvojicu sam viđao na svakom koraku, gde god se okrenem, bre. Imali su one mutave face, mutave poglede, još uvek se tripovali da je život sranje, da je sve protiv njih, ali da oni znaju sve, sve, jer su obišli pola sveta i jebali isto toliko. Gadio mi se taj svet zatucanih pedera, pa sam se izdvojio u stranu. Paun se, šapatom, pozdravio na brzinu, ovi su knelevski uzvratili i svako je nastavio svoju priču.

″Koji ti je, bre?″ , pitao me par minuta kasnije.

″Zajebi, bre. Ljigavi su. Zaraziću se.″

″Ja već jesam. Hahahahahahahaha.″, zacenuo se jadnik,  a onda me je puk’o pesnicom po ramenu u znak prenošenja zaraze.

″Mrš.  Pederu jedan!″

″Tiše, tiše..ćuti. Pssst!!″ , pokazivao je kažiprstom da umuknem, na šta sam samo odmahnuo glavom, ne rekavši mu da je idiot.

Ispratio sam ga kući, za svaki slučaj, prošao pored starog košarkaškog terena i nastavio ka zgradi. Nije mi se ulazilo tamo. Nisam više podnosio da budem sam. Seo sam kod istog terena, zapalio cigaretu i blejao u Mesec k’o tele .

*

       Hteo sam da ustanem, morao sam da ustanem, moram kući, moram da spavam, glava mi pulsira, skenjan sam i mnogo razmišljam. Onda mi se učinilo da sam video Ninu i Jovanu negde tamo. Drži li me ona vutra još? Pogledao sam gore, dole , levo i desno i nisam ni video ni čuo nikakve Paunove životinjke. Ipak su bile one. Kad su se skroz približile, video sam da me je Nina spazila, jer je preusmerila hod ka meni.

″Shta ra’iš sam tu, skitaro?! ″- pitala me Nina, koja je bila dobra riba.

″Pričam s’ Mesecom i tako to.″

″Je l’ ? I šta kaže, majke ti?″

″Da se smorio do jaja. Samo to.″

″Hahahaha...extra...Ovo je Jovana″ - pokazala je očima na Jovanu, a onda je ona pružila ruku i ja sam za pola sekunde držao nežnu ručicu u svojoj.

″Jovana, drago mi je.″

″Petar. Takodje. Ti si ona što se udara po pabu.. ″ rekao sam, nabacivši neki kez, a pritom i  rizikujući da će se setiti situacije iz Irish-a.

″Hihihihi, upravo ta kučka. A ti beše onaj sa zajebanim testom ličnosti? Hihihi... ″ sad sam smirenije disao.

″Jebiga. Vi psiholozi ste bolest jedna. ″, na šta je ona klimnula glavom i ponovo se nasmejala. Slatko se smeje.  Onda je Nini zazvonio telefon i odjednom je bila u fazonu da mora da ide, dečko je čeka, ovo, ono, rekla je Jovani da će je zvati sutra, meni mahnula,  bla, bla i otišla. Šta je ovo, jebote? Odjednom sam bio sam samcit sa ribom koja mi se vrzma po glavi godinu dana. Onda je mrtva ’ladna zagoračila dva puta i sela pored mene. Odma’ sam osetio parfem. Jebote, kako dobro miriše. Bila je jedna od retkih za koje sam mogao da kažem da ih znam. Imao sam taj uvrnuti osećaj da smo ceo život sedeli ovde i uopšte me nije bilo blam ni od čega, mogao sam da je gledam zauvek ovako, mogao sam sam da joj obgrlim lice i vrat i ljubim dok ne crknem. Imala je taj nenameran pogled da bih znao da se oseća kao ja. Pekle su me oči. Od duvanja, smejanja, iznenađenosti. Odjednom sam imao krdo slonova na grudima. Al’ je lepo bolelo.

 Jovana jelić