Na početku je sve djelovalo bezazleno. Ja sam bio bezazlen, psovke mojih roditelja izrečene u šali  bile su bezazlene, sloboda medija me nije dodirivala, za druge ljude koji su me okruživali bio sam nedodirljiv. Uopšte, bio sam svoj. Uživao sam igrajući se sa drugom djecom, mirno sam spavao, ali jednom, ne znam kada, bilo je to davno, probudih se i po cičoj zimi izađoh napolje dok su moji roditelji mirno spavali, sjedoh na stepenište ulaza u zgradu, i tu provedoh noć. Tata, kada je krenuo na posao ostade nijem,  žut u licu, vidjevši me kako sjedim na stepenicama, kazni me zabranom izlaska, a mami reče da me odvede doktoru. Sve sam čuo. Između nas nije bilo tajni. Ona ga posluša, i istog dana me odvede nekom svom prijatelju, doktoru, prethodno javivši da na posao neće doći jer se,naravno, razbolila. Možda i nije lagala. Huktala je cijelim putem do Doma zdravlja i teško disala.

Doktor nije mogao pronaći uzrok mog ponašanja, uprkos očiglednom trudu da mi se uvuče u glavu i tu sagradi svoju malu ordinaciju u koju bi povremeno svraćao da hvata zabilješke. Mama i tata nisu odustali. Smatrali su da oni sami nisu stručni otkriti odakle izvire moje, sve čudnije, ponašanje, pa me tako zajedno odvedoše kod jedne tete, ovaj put u kuću, moleći je da mi pomognu. Bila je stara, a u kući se neprestano osjećao čudan miris, vonj, koji nisam mogao podnijeti. I ona je bezuspiješno tražila put do izvora „zaraze“koju sam, jadničak, pukim slučajem ili nekom nesrećom, navukao na sebe. Na kraju je odustala, ali ne i od para koje joj je moj otac obećao. Ipak je ona posvetila svoju pažnju i vrijeme mom malom duhu.

Sve je to bilo tako davno, ali mislim da baš tu počinje prozivka, da sam tada, prvi put, vidio poglede koji me ne puštaju na miru, oči u kojima sam bio mali uvrnuti čudak. Tako je sve počelo.

Roditelji su me nekako prihvatili takvog kakav jesam, ali društvo nikako. U školi su me izbjegavali, a nastavnici, kasnije i profesori, su me kinjili. Imali su pik na mene. Čak sam jednog dana čuo kako jedan profesor govori mojoj profesorici jezika:“Vi predajete onom malom, khm, ludaku. Žalim vas kolegice. Mora da vam zadaje silne probleme.“ A profesorica će njemu:“Oprostite kolega, ja znam na koga vi mislite, ali on je jedan od mojih najboljih učenika.“ Ostalo nisam čuo, nisam želio, jer sam u tom trenutku osjetio leptire u stomaku, vatru u obrazima...Bio sam zaljubljen u svoju profesoricu, i to jezika, omiljenog predmeta! Prošlo je mjesec dana od toga, i pošto ugrabih priliku, kroz slobodnu temu na pismenom, priznadoh profesorici da mi se sviđa. Greška! Sledeći čas, pred čitavim razredom, pročitala je moj rad, sva unezvijerena, i pogledavši me krvavim očima dreknula je:“Ti...ti...čudovište....ti....mali ludače!“. Propao sam u zemlju. U toj zemlji, živjeli su ludaci poput mene, i ja se ubrzo uklopih u društvo ludaka.

Poslije, kada sam se preselio u grad gdje i danas živim, poveo sam svoje ludake sa sobom, i upoznao jednu novu osobu, djevojku, ludu skoro kao i ja. Živimo zajedno. Predivno nam je. I ona je upoznala moje društvo ludaka. Provodimo se. Izlazimo zajedno, noću...Sjedimo na stepenicama.

                                                                           ©Boris Marić 2008