|
Osećam nežan dodir reči koje mi upućuješ... Svaka lepa reč sa tvojih mekih usana koja se otima ja je prihvatam otvorenog srca iz dubine moje duše... Svaki stih kada čujem kao da me miluje po učima i osećam blagi topli povetarac prolazeći kroz moje minđuše, koje tera na njihanje... Obrazi mi postaju topliji i topliji... Mislim da crvenim, dok mi pričaš kako sam lepa. Neprijatno mi je. Nisam navikla... Možda je ovo početak nečeg novog za mene i tebe... Prepuštam se... Možda je to neka sudbina i mislim da sam poslednja koja bi trebala da je ometa. Prijaju mi reči, prija mi tvoj pogled, pun nežnosti i ljubavi. Ne znam kuda vodi ovaj razgovor, ni ne usuđujem se da te pitam. Svoje poverenje stavljam u tvoje hrabre ruke. Slobodu svoga govora zanemarujem sada jer osećam da nije vreme da progovorim. Biće uskoro ali ja to ne želim... Želim samo da te slušam dok me miluješ rečima, obavijaš komplimentima... Odjednom, kao grom iz vedra neba, totalno neočekivano, javilo se pitanje na tvojim usnama od meda. ''HOĆES LI SE UDATI ZA MENE?''
Trgla sam se naglo, kao da se budim. Oblivena lepim osećanjima, osećam graške znoja kako se pojavljuju ni od kuda, baš kao i tvoje pitanje. Slivaju se niz leđa, baš kao tvoj govor koji mi je dao osećaj sreće. Sada više nisam sigurna. Osećam kako brzo gubim poverenje i postajem skeptik. Od kuda se to pojavilo, nisam ni primetila... Rekao si tako brzo kao da se i sam bojiš. Ne znam šta da radim. Volim te ali... nisam se spremila na ovo pitanje. Ne znam... Bojim se... Gubim vazduh i više ne razmišljam o tvom pitanju već širim pluća ne bih li uhvatila gram vazduha... Čudan osećaj je počeo sada da mi se sliva niz ledja. Niz lepljiva ledja od znoja pojavljuje se nešto sasvim nepoznato. Barem meni. Nešto novo i prijatno, ali jako. Zauzima mi telo milimetar po milimetar. Osećam da lebdim. Zatvaram oči kako bih mogla da razmislim o svemu. Šta se dešava? Pokušavam da otvorim teške kapke ali ne mogu. I za to mi treba vremena... Ipak ih otvaram i shvatam da se nalazim u njegovom toplom nežnom zagrljaju. Vidim taj magični osmeh na njegovom licu i te prelepe oči kako počinju da sjaje. VOLIM TE mi odzvanja u glavi. Više ništa ne mislim. Kao svetleća reklama vrte se te dve reči. Gledam tvoj osmeh kako je sve veći i srdačinji, a ne shvatam zašto? Tek tada mi se vraća sluh i tada znam. “DA, UDAĆU SE ZA TEBE! VOLIM TE!“ Govorila sam naglas kao da je to poslednji trag koji želim da ostavim za sobom. Ali, nije. Biće tih reči još. Biće tih pogleda još. Biće tih dodira još. Jer sutra ja postajem tvoja žena. Maja Urošević (2007.)
|
