| List |
| Autor Maja Urošević | |
| Saturday, 24 May 2008 | |
|
Ulica. Pusta ulica. Jesen je sve zahvatila. Sve je pusto, nigde ljudi. Lišće opada, truli i nestaje. Ničiji život nije večan, ali jeste za onoga koji svoje vreme iskoristi, prepusti se izazovima života, toku reke sudbine. Gledajući drvo kod mog prozora shvatam nešto jako važno: Ničiji život nije za podcenjivanje. Možda neko nema srce koje kuca, možda neko ne diše plućima, ali ono je tu. Ono živi, živi svoj život.Da li ste ikada razmišljali na taj način? Nekada dok se šetate ulicama, parkom… Pogledajte oko sebe. Svuda oko nas su živa bića koja dišu bez pluća, koja vole bez srca, koja misle bez mozga. Prođeš parkom i zgaziš već osušen list. On krcka, lomi se, poput naših rebara. Od njega ostaje prah koji nosi prvi povetarac. Kraj je nastupio i uzeo sve što je mogao. Svaki život se završi jednom. Tuga ga pripremi i on lagano stupa u ćelije smrti koje nemaju ključ, ni izlaz. Sada je bespomoćan, bez nade, sa strahom od spoljnjeg sveta. Kada otvori vrata ka spoljnom svetu i sopstvenim očima te pogleda, oseća se odbačenim i nevidljivim. Niko ga ne vidi ali on njih vidi. Ništa mu ne vredi, uzalud se trudi tražeći pomoć od ljudi kojima ništa ne znači i koji ništa ne vide sem onog što moraju. Pokušava da ih upozori rečima: “Ovde ima nešto što niste videli. To nešto sam ja!!!” Ne vredi ni to. Ne čuju ga. Sam je. Srećan je ako ga slučajno zapaze i ne zgaze, jer sudbina je teška za jedan list u gomili. Kada ga zgaze, neće ni govoriti, ni disati, ni voleti. Tada će već postati deo prošlosti. Možda upozna svoje pretke koje je zadesila ista sudbina, koji su odavno nestali. Ide stazom kojom su mnogi koračali pre tebe. Put je čist i izlizan ka smrti. Svuda oko njega su putokazi. Lako je snaći se. Niko ne može svoj kraj da bira. On je izabrao tebe. |
| < Prethodno | Sledeće > |
|---|
