|
Autor Nikola Bulj
|
|
субота, 24 мај 2008 |
I
Jutros sam
gledajući se u ogledalu
shvatio da sam smrtan.
Niz kanjone lica
izbile su oštre čekinje
prosedih godina
i tuđi pogled
isprazan
plaši me.
II
Znaš li da sam jednom
hteo da ti se javim
da te iznenadim porukom
i za sve se izvinim
ali reči napisane
ostaše da venu
i ti ih čuti
nećeš.
III
Maštala si
o tome znam
nadala se i
videla kako se
sve to događa
pred tvojim očima,
smejala se od srca.
Mislila, pa zaboravila
boreći se sa velovima
vremena silnog
što nikog
ne pamti
pa neće
ni
mene.
A ja bledim
i nikada
na obraz ti
dlan
spustiti neću
i reći
što želela si
tako silno
strasno
nekada čuti
a više i
ne pamtiš.
IV
Nemoj
da me mrziš,
oprosti mi
da moje kosti
ne raznese vetar
niz poljane puste
bagremima
samo
iscrtane
kraj puta
kud će jednom
svatovi
nečiji proći.
Nikola Bulj
|
