| |
|
|
Autor Đorđe Đurica
|
|
Sunday, 25 May 2008 |
|
Rastanak Ceo moj svet je počeo da se raspada pre nepune godine... Moje ime je Goran i radnik sam u gradskoj službi za čistoću. Imam 36 godina, imam sina koji ima 6 godina, srećno sam oženjen, barem je tako nekada bilo. Moja žena i ja upoznali smo se pre osam godina u jednom kafiću u našem gradu. Na prvi pogled mi se svidela i rešio sam da je osvojim, da je nateram da se zaljubi u mene. Prišao sam joj i počeli smo da razgovaramo. Nakon toga viđali smo se još nekoliko puta u gradu, većinom na pijaci. Ona je studirala književnost, a ja sam dangubio po kafićima misleći da će mi sreća pasti s neba, što se kasnije i dogodilo. Uskoro smo počeli zajedno da izlazimo i ljubav se rodila, uzeli smo se posle nepune godine zabavljanja. Posle devet meseci postao sam otac. Sećem se da sam tada mislio da na ovom svetu ne postoji niko srećan kao ja. Imao sam sve, divnu ženu koja me voli i sina koji zaplače kada čuje da odlazim na posao. Ali trebalo je da znam, da svakoj sreći ma kojiko dugo trajala dođe kraj. U stvari, u zadnje vreme se pitam da li čovek stvarno može biti srećan. Moja žena radila je kao nastavnica u osnovnoj školi, i jednog dana dok se kući vraćala sa posla srela je starog prijatelja sa fakulteta, sada istrošenog, anonimnog pisca bez dinara u džepu. Seli su u obližnji kafić i počeli da razgovaraju. Razgovarali su satima, dok sam se ja kod kuće brinuo. Na kraju razgovora dogovorili su se da se poovo sretnu i razmenili su brojeve telefona. Kako sam kasnije saznao čuli su se više puta dok sam ja bio na poslu. Nakon što su se viđali više od tri meseca moja žena je osetila da se zaljubljuje u njega. Možda sam i ja tu bio kriv, što sam radio preko dvanaest sati dnevno, i što nisam imao vremena za nju i maloga, ali nažalost vremena su takva, kakva jesu, teška, i mi tu ništa ne možemo. Ljubav između njega i moje žene postajala je sve jača, a ja nisam ništa primećivao sem neprestanog umora i sve većeg udaljavanja mene i moje žene. Baš kao u onim američkim filmovima ili pak španskim sapunicama. Štoviše, jednom sam za doručkom rekao ženi da više ne pričamo jedni drugima svoje snove. ‚‚Ja već duže vreme sanjam ružne snove, košmare''- rekao sam joj. Ali ona mi ništa nije rekla. Upitah je kakve ona snove sanja, a ona mi odovori- lepe. ‚‚Pa, kakvi su ti snovi, zašto su oni lepi''- upitah je nadajući se da ćemo po prvi put posle duže vremena malo više razgovarati, ali ona kroz zube izusti svoj odgovor koji je glasio ‚‚ne želiš da čuješ'', okrenula se i otišla na posao. Vreme je teklo sve brže i brže, a dani su se nizali kao biseri na njenoj ogrlici koju sam joj poklonio za petu godišnjicu braka. Tako sam jedne slobodne nedelje odlučio da odspavam malo duže, a kada sam se probudio okrenuo sam glavu ka njenoj polovini kreveta, a ona nije ležala pored mene. Kada sam se probudio bilo je podne. U kući je vladala tišina, ne, u kući su vladali otkucaji velikog zidnog sata: izgledalo je kao da vreme šeta iz sobe u sobu, od kuhinje do kupatila, i nazad. Skrenuo sam glavu ka drugoj polovini kreveta, ali tamo nije bilo nikoga. Očekivao sam, doduše: potpuno neopravdano, da tamo ugledam svoju ženu, a video sam samo njenu pidžamu, nemarno bačenu preko jastuka. Ako se ona uopšte nalazila u stanu, nikakav zvuk nije odavao njeno prisustvo kao ni prisustvo mog sina. To me je nateralo da budem što tiši prilikom ustajanja i oblačenja. U jednom trenutku dok sam navlačio majicu preko glave, i zatekao se u prozirnom sumraku, palo mi je napamet da im se možda nešto desilo, da su možda nekuda otišli zajedno, da im je auto udario u drvo, da ih je neko napao,...Ipak sam polako sišao dole i otvorio garažna vrata. Kola su bila u garaži. Dakle nisu otišli kolima. Kada sam ušao u kuću pogledao sam u kupatilo, koje je bilo prazno. Kao i u dnevnu sobu u kojoj nije bilo nikoga. Kao ni na terasi. Iskoračio sam napolje, negeo se preko ograde i pogledao u dvorište. Bilo je pusto, ne računajući onog crnog komšijskog labradora koji je vredno ponovo kopao po našem dvorištu. Ostala mi je još kuhinja, ali za nju mi je bilo potrebno najviše vremena. Čekao sam sve dok nisam osetio kako mi se znoj sliva niz slepoočnice, i tada polako, poluiskošen, prošao sam kroz hodnik i , zaklonivši dlanom oči, kao da očekujem nešto strašno, neopisivo, ušao u kuhinju. I ona je poput ostalih prostorija bila napuštena. Oprane kafene šoljice sušile su se na plastičnom poslužavniku braon boje koji smo za Novu godinu dobili od prijatelja. Pored njih, podjednako čisti, stajali su tanjiri. Jedino nisam mogao da vidim omiljeni tanjir moga sina sa aplikacijom Mikija Mausa na sebi. Pomislio sam da se vratim u dnevni boravak i da ga tamo potražim, jer mali će hteti da jede kada se vrati. Ali tada sam ,u okretu, video list papira na stolu. Prišao sam i uzeo ga. Prineo sam ga bliže očima. Slovima nejednake veličine , na njemu je pisala samo jedna rečenica: ‚‚ Gorane, nemoj da nas čekaš, nećemo se više nikada vratiti''. Pročitao sam je još jedanput, a zatim okrenuo list i pogledao drugu stranu. Na njoj nije ništa pisalo. Ponadao sam se da ni na drugoj strani neće ništa pisati kada ponovo okrenem list, ali ta rečenica je još uvek stajala na istom mestu i po svemu sudeći, pomislio sam, ostaće tu zauvek. Odmakao sam stolicu i spustio papir na sto. Ako ništa drugo, tada sam saznao istinu, tada sam shvatio zašto su snovi moje žene bili divni-zato što mene nije bilo u njima. Pružio sam ruku i ponovo uzeo list papira sa porukom koju je napisala moja žena. Pomislio sam da bi možda trebalo ponvo da je pročitam. Umesto toga, zgužvao sam ga, otkinuo jedno parče i uz tek otvorenu bocu vinjaka, stavio u usta i počeo da žvaćem. Alkohol je postao moj doručak, ručak, večera, pa čak i užina. Dani su prolazili brže nego što sam mogao i da zamislim. Posao sam napustio ubrzo nakon tog događaja, te nisam ništa radio. Kada bi se vratio kući iz posete prijateljima, uletao bi u dnevnu sobu i proveravao da me žena nije možda zvala. Koliko sam samo čekao taj poziv. Živeo sam u nadi, ne u tuzi, jer tuga je pojava na koju se čovek vremenom navikne. Kako sam tek nakon osam meseci od kako me je ostavila saznao, ona sada živi u nekoj straćari sa piscem anonimusom, i našim sinom. Ljudi mi kažu da je srećna, da iako ne živi u izobilju voli tog čoveka. A ja još uvek živim u nadi da ću jednog dana ponovo čuti njen ljupki glas na mojoj sekretarici, da će me upitati kako sam i šta radim, i da će mi kada podignem slušalicu dati da čujem svog sina, iako potajno u sebi znam da se to nikada neće desiti.
|
|
|
|
|
|
|
