Gledao sam je u oči.  Mlada djevojka u svilenoj ljetnoj haljini. Haljina je lepršala na povjetarcu. Pogledao sam je u plave oči. U njima nisam vidio ništa osim tuge. Ustuknuo sam korak nazad. Ona je napravila korak naprijed. Što uraditi u toj situaciji? Zapitao sam se kako sam se našao u ovoj situaciji. Iz suprotnoga smjera kamion je prešao na moju stranu. Osjetio sam udar i našao se ovdje. Zamislio sam se. Možda ovdje nije ni tako loše. Napravio sam korak naprijed. Prišao sam joj. Opet sam joj gledao u oči. Približila mi se na dohvat ruke. Privukao sam je sebi. Poljubio sam je. Ni sam ne znam zbog čega. Učinilo mi se nekako ispravno. Uzvratila mi je poljubac. Osjećao sam se kao nikada prije. Smireno, opušteno, zaljubljeno. Opet sam je pogledao u oči i shvatio istinu. Umro sam. Ovo je bio zagrobni život. Provukao sam ruku kroz njenu kosu. Bio sam sretan. U očima joj je nestalo tuge. Prestao sam razmišljati o svemu. Dok smo ležali skupa i gledali u nebo bez oblačaka progovorila je prva:

-Jesi li sretan? 

-Nikada nisam bio sretniji.

Uzeo sam joj ruku. Ništa mi više nije bilo važno. Samo ja i Ona.

Do smo postajali jedno znao sam da sam u raju. Možda nije bi onakav kakvim sam ga zamišljao, ali bio je jednako dobar.

                                                                                                                                           Ilija Zorić