1.
Uleti unutra, toga nisam ni svestan bio, priđe puzeći mom stolu koji je već zatrpan koje čime – selimo se. Kako i ne bi bio zatrpan. Ne žalim se, samo potvrđujem, već rečeno. Svako je bar jednom imao selidbu, poznaje to.
Pokaza mi je pridošli, pomislim, zajebava me; moja knjiga iz 95-e u njegovim rukama, film mi se ne odmotava, prva moja pokvarena pomisao: želi posvetu.
Ceni me, baš me gotivi, obojica smo za zelene, nema grede, još iz njegovih mladih, mojih dobrostojećih dana. Briše prašinu s nje, s knjige mi, Nezgrapne istine, s jednog njenog primerka. Ma jok, reko’ sebi: nije u pitanju posveta, mozak mi ne radi, u leru tek premotava reda radi; pa posvetu sam mu dao daleke ’95. A ova je bez posvete, nebitan je meni, a što bih ja bio i moja knjiga njemu - a odgovaram sebi: ljut je na onog što je ovo učinio. Nisam i ja, mada bih voleo da je drugačije.
A šta je uradio taj što je uradio. Iz očiju mu čitam. Iz očiju Stevana: sija li, sija, iskričavi, sitno i lako prepoznatljivo. Da prekinem: Stevanovo svetlucanje pa da dodam: drugi, bože moj, učeni, prepametni se daju pozvati, neka im je, umeju – e, ti, pomenuti pišu Stevan i Stefan – kao ono, redovno i to znaju naglasiti i napisati: filosofi, misleći pri tom na filozofe ...
 “Jebeš jedno slovo!” – niste morale vi, ptice, ovo da lanete. Ja bih, više mi priliči, meni i odmaklim pređenim planinama, zavejanim ulicama i uklještenim, natečenim zglavkovima. Zaustavite me da se ne klizam dalje i ’dolje’.
... i dok to oni rasprave, ode život kao da nije ni dolazio, a dolazio je. Neće biti da je dolazio zbog nas, vas, naprosto navratio je, navratio je. Skrenuo, zaputio se, na nas nabasao  - samo zbog sebe. Tako mu se ’oće.
Oči Stevana Gemovića duga svetla upalile, meni ablenduju: “nije smeo, nije smeo”, nekome govore. Kome bi drugom nego onom što isprazni fioku i baci onaj primerak knjige. Tek sad postajem siguran kad prašina poleti sa korica da je onaj dugo čuvao knjigu, hoću reći njen primerak - jedanaest godina (ovaj broj godina nema nikakve simbolike). Selimo se, mora da se rastocilja svega što mu ne treba.
“Nije mu zameriti” – prvi doleteli galeb će.      
Ne zameram mu. Čovek odbacuje što mu ne treba. Leti džemper, s proleća kaput i sve tako redom. Tako i ovaj moj bezimeni.
Sam si kriv, dobacila bi mi Agata Kristi, babuskara puna u sebi kriminaliteta (rugobe li nijedne, ako uopšte postoji među rečima, kriminaliteta) i uspešnih krimi romana van sebe. Da je malo bliže meni ili poštenije je reći: ja njoj, rekla bi mi bez brenovanja iliti uvažavanja u jednoj svojoj varijanti...
“U blažoj varijanti” – mlatnuše pristigle ptice dva puta krilima.
U blažoj varijanti, svakako, svakako, blažoj. Rekla mi, “što izbegavaš da napišeš posvetu. Pravdaš se da imaš   loš rukopis, švrakopis, ne da ti se zapisati ime i prezime. Sad bi već imao gotov roman. Ne, roman, šta bulaznim : kratku priču. Završio bi je imenom bacača tvoje knjige, nepoznatog autora, milog mu druga ili druga koji mu se natura svojim pisanijama. Ili jedno ili drugo, od volje ti je, izaberi jedno od to dvoje.
Ja je smotam, odbačenu knjigu u fioku od stola da ne vide kolege, koje samo novčanice i diplome bistre, a knjiga im u službenom glasniku države (napisao bih joj ime, ali bojim se da se nešto ne  premetne) - završava. A  knjiga im u službenom glasniku završava. U njegovom glasovanju utihne njihovo interesovanje za pisanu reč i “riječ”.
“Nisi morao tako. Jedno te isto da razdvajaš.”
Morao sam, samo da morao sam, ponovim. (Priroda je sve izmislila, neće biti dugo pamtovanje, ne timarite se zbog toga, beli danas najbelji galabovi, gradske deponije. Čovek sve uprska sa svojim dodavanjem. Tako zada sebi glagol mora i za sobom ga vukao sve dotle dok ga ovaj ne uzjaši i nema onog koji ga od ljudi može sa sebe zbaciti. Glagol mora se čvrsto drži.)
Otuda i ja: Morao sam i hteo sam. Šta mi možete? Morao sam jer je Ona za reč, a On je za riječ. A razdvojio sam ih, njih dvoje, jer im to najteže pada, razdvojeni ili udaljeni su nemoćni, skoro bespomoćni. Neka im bude tako bar na tren. Vratiću ih jedno drugom prilikom (razlupan oras ljuskama vratiti! samo nek vide da su ih skrckali zubi, veštački i jaki, obaveznim socijalnim na vreme plaćenim.) 
“Na papiru sam”, prizna mi Stevan. Na šrpicu sam, kao da izgovori. Ista melodija iza njegovih reči zagudi. “Imam neki kombi skupljam plastikanere ...”
Boce od plastičnih masa?
“Da!”
Tog ima puno, od sokova. Samo treba obilaziti. Video sam jednog na motoriću.
“Imam neki kombić. Nabacio sam, pa sa njim. Pomalo.”
Stric mi je iz Nemačke govorio, sad i ja ubacujem u treću brzinu - kad je sused mi Marinko počinjao, da su sekundarne! (otmenosti: sekundarne) sirovine unosan posao. (Ne pominjem da je prestao sa papirom i sad se ne skida sa metala. A to sve drži pod konac.)
Gde drži, pitate vi, ptice moje zapostavljene.
“Ne bi mi nego da odmenimo Stevana.”
Drži u bašti. I to kako. Tako da je od jednog i od drugog komšije podjednako udaljen, da ne pada metal preko međe. Pedantan je Maaarinko u pičku materinu. Taj bi da je sretao mirne duše oteo svilen konac nikom drugom do svilenoj, ej svilenoj bubi, “daj ja ću to”, i da vidite bolje bi ga usvilio od nje.
“Možda je naleteo taj tvoj Marinko na svilen bubu pripravnicu.”
Pedantan je, ne dam na Marinka. Pauk niti svojom utanjenom putanju pravi, van toga metalika islužena ne ide, ne sme. Dresirana.
“Žalio se Dragan da mu šljive slabije od toga prisustva rađaju.”
Pričao, kažete?
“Pričao, to smo kazle.”
Pričao, kažem vam i opet će. Usta ako se ne rasklapaju zarđaju pre no Marinkovo gvožđe. Usta kao Draganova, ako se zatvore, zauvek se zaklope. Ma koliko tanke bile, ma koliko mušku ne odgovarale, ma koliko ženama više pristajale, istanjiti se neće.
Ih, pustimo usnice drtavog Dragana, policajca, bivšeg; berača malina, bivšeg; nabeđenog alatničara, bivšeg; stolara, priučenog, bivšeg; njemačkog disciplinovanog radnika, bivšeg, bivšeg, a penzionera uveliko - sadašeg.
Nekada vrednog do zla boga, radan beše samo vrednoću da izbaci; morao je(!) a sada nemoćnog, zubalom samo šiššštiii.
Ih, pustimo drtavog Dragana, ostavili smo Stevana Gemovića papir da tovari. Sam samcit. A nije sam, kako bi bi bio. (Bilo koji čovek je sam kad to izabere.)
Smejte se, smejte, ja tako vidim. A svako je sa očima pa nek proverava. Neka crni, ili zabeli. Sloboda mu nebom vijori, samo napred. Zastavi njenoj nek se poda.
Stevan ima uz sebe dvojicu sinova što oras kaleme, na bonzai ga skrešu. Stevan ispred sebe ima stričeva koliko prstiju na levoj ruci.
“Što baš na levoj? Zar je to bitno? Svaka ruka pet prstiju.”
Trčite malo, izvolite, trčite malko. Ne morate samo leteti. Visoko letite. A ne merete!
“Kako misliš, ne možemo?”
Lepo i ovako. Slušajte me: sve je tako kako velite za ruke, ali ako važi za svačije ne važi za Stevanove.
“Koji je on izuzetak!”
Jedan od njih.
“Kazuj nam, zar ne vidiš da odavno mašemo krilima, a nikako da poletimo. Ako tako nastaviš, danas će nam let biti odložen.”
Stevan ima četiri strica. Petog nije ni imao što se za prst ne bi moglo reći. Peti prst mu u panj zarastao, pa ga ne računa. Ako on, Stevan ne broji što bi se pa ja upetljavao – dodavao mu ga. Neće ga on, neću ni ja.
Četiri prsta, tri strica.
“Samo neki red ti treba pa da omališ broj stričeva. Kakav si ti to.”
Bilo ih je do ove godine četiri.
“Nema nam druge nego da se ocrnimo. Ajmo braćo i sestre! Ajmo, gari, čadji ima - pravac za mnom! Puk, u strelce na naftnin dimnjak i njegovu okolicu; razb( !)ijmo se, razvijmo se”.
Ne idite! Prokužio sam vas. Pomislile ste, blente jedne, da ću o njemu, onom što se nije ženio, što i nije neka falinka; o onom što se kartao, a što bi drugo; o onom što je voleo samo jednu učiteljicu, krivo ga vaspitala, ispostaviće se; onaj što je u sef ruku zabo misleći da je kasica prasica; što je balon u sebi naduvao na kome je pisalo: poharao sam tri države i ništa vam ostavio nisam. Od čega ćete živeti?
U kamen se pretvori. Lekari doću, vide, pogledaju, kucaju slušalicama zapetim za uši im i isto kažu: kamen, stena.
Evo ti geologa umesto drrrvoa; prevrtali ga, okretali na stranu, kuckali po njemu, u njeg zaći već nisu mogli; mlađi među njima su govorili da je iz doba krede, a stariji i tvrdoglaviji suprostavljali su se mlađim svojeglavijim kolegama. Tvrdili su da je iz doba paleozoika. Na tome se i završi, na nedorečenosti, kakav je uopšte život, kakav je i Stevanov stric, četvrti po redu, a prvi što ode.
Osta samo zaostala Briga. Briga ga uze za ruku i spovede ga na sigurno. Bezbedno, na adresu na koju svi stižu u zakazano im.
“Onaj koji je od rođenja žut, životom žutio, prozvali ga pravim imenom Žuti, zar on može biti kamenčina, zar tako da ga dijagnosticiraju?” – ne odustaju galebovi sa deponije.
Što se umeša, to se i stvrdne. Otac mu Novak – broj, broj i stotu dobroji. Ravno imade sto godina i jedan dan kada se pope na stolicu sijalicu u grlo da zavrne na plafonu, okliznu se, sjeba se načisto, na zlo se dade i za kratko ode. Da li je sijalica kriva koja se palila kad je htela, a kad Novaku zatreba ona ne da ni zračka od sebe, ili je kriva stota koju sam Novak u nekom čipu u glavi svojoj zapisa, teško je reći. Uglavnom, skalcaše s njega kratke hlačice, prvi put mu obukoše duge, jer ih ne vidi; skloniše mu i motor prdavac s koga nije slazio, pa ga nabiše u zemlju, polako godinu po godinu dok ne dođoše do kraja, do stote izbrojane.  I na preostali mu dan baciše lopatu pržine. Baš pržine, takva je zemlja na srednjem groblju, sparušena i osmuđena.
Na sahrani mu se praunuci litijama tukli, započeo onaj što nije voleo školu; u jaslice, u zabavište i išao je, ne može se reći, a kad shvati da su mu oglavinu stavili u prvom razredu, rečnik mu se svede na, “neću i neću”.
Stariji na daći, bližnji i daljni – mada su Novaku sad svi bili daljni – našljemaše se rakijom, ni pevati nisu mogli iako su žarko želeli, prosto im se grlo zavezalo, a jezik tonu bruto nosivosti sadržavaše.
“Toliko se nalivali?”
Nije se štedelo, ali nisu se krmačili. Grešio bi svako od prisutnih i onih koji poglednu snimljenu kasetu sa sprovoda, kriv je šurak Stevanov. Ta pametnica od školarca. Ima šljivik. Grana svaka svoju politiku vodi; rodi, kako kad; ali slasti ne izostane. Medovina se prolije među prstima kad uzmete plod.  Geografiju slupao, šurak mu; oćelavio, sina kasno dobio, strelac nad strelcima. Družinu drži na okupu godinama; politika ga izbaci za direktora sportskog centra, svoju sliku na mesni bazen okači, nek se zna ko je prvi i posvetu, hvalospev sam sebi napisa. Politika ga dovede, politika ga sa jasala odvede, “za kratko”, tako je mislio. Skloniše ga na bazen da pomaže čuvaru plaže u zimskom periodu. Uzimao je testeru, kresao drveta, poravnavao živicu, razbijao beton, jednom rečju – picanio bazen i okoliš. Niko ne bi rekao da je to bivši direktor. Travu je kosio čim ona pomoli glavu iznad zemlje. Krtičnjake je zalivao vodom, a zatim čekao male noćobdije da se pomole, naticao ih je na vile. (Piroške je nabadao vrele na viljušku još kao dete).  I dalje nije voleo roditelje, svuda ih je opanjkavao, i dalje je krao sitnice: olovo, ašov, klešta, testeru, i dalje je bio pod istragom za neke nepokrivene račune. I kući su mu našli mnogo toga u garaži. Ne bih o tome, ali zamislite da sam i to iskazao u nekolicinu pasusa.
E, taj ti se dade u eksperimente da pokaže da se u sve razume - i kad je bio i kad nije bio direktor - da mu sve ide od ruke i ono što drugima sneruke.
“Takvi moraju jednom da usprskaju?” – kljucnu najbliži mi galeb.
Baš tako. Ne jednom, već počešće. Uprskao je zadnji put i pri pečenju rakije, koja će se točiti za stogodišnju Novakovu dušu. Pekli drugi, on nadgledao. Poteče “šarganska osmica”, svi su u trendu turizma, seoskog - a kog li bi drugog bili - pa i ja tuš ovan. Crni tuš, molim preciznosti radi, dodajem. Svi su oko kazana uvijali u osmicu, prost broj, svi znate, samo da se ponovi, u osmicu svi su do kazandžije jezikom i korakom uvijali. Rakije bude toliko da bi mlad konj morao deset minuta plivati da je prepliva. A onda nađe se on, Dragovan, rakiju počne olađenu u boce sipati. E, daje bio miran pa sipao, ništa se ne bi desilo, ni tada ni kasnije.  Ali on ne bi bio on, kad ne bi tok rakije preuzeo. Pre nego će etikete mazati na obraze boca po bocu, dođe mu na um da aditive treba turati – majka priroda nije sve dala od sebe kad je njegova rakija, njegovim imenom prozvana -  u pitanju. Stane taj dovlačiti već spremnjeno. Počnu boce i rakija gutati: bokvice rendane, hajdučku travicu u struku, majčinu dušicu na list po list, ren na froncle seckan, paper-biber na liz u prahu, pa mirišljava komurača... To napisa sve u srazmeri toj i toj za svaki satojak, aditiv, komrač ili anis ko ga tako poznaje po želji onog koji rakiju cevči. U pročelju plavkaste, više modraste etikete na svakoj iscureloj iz kotla rakiji pisalo je garant 50% rakije u svemu ovom. Špecije su ostalo, a nije malo. Pola a pola. Puno sastojaka pa sam zaboravio, mada rakiju još nisam probao, zaboravio sam da svaka dosta je bilo da govorim boca, sada ću da pominjem flaša – svaka flaša sadrži obavezno nekoliko kapi i jabukovog sirćeta za gdekoje krvna začepljenja ili odbušenja, od volje vam, i ptice i čitaoci.
“A šta ta rakiještina, majke ti, nije sadržala?”
Nemojte je moje verne moje ptice, vi ste mi samo ostale da me pratite, nemojte tako.       
 “Nećemo tebi na radost, tako se kaže.”
Nemojte rakiju rakiještinom zvati. Kad pomenete to njeno duže ime kao da osetim pare koje su mutile glavu i oči onih na Novakovoj sahrani.  Svega je u njoj bilo, pomenutog najviše, ali i nepomenutog, onog što na etiketu nije moglo stati, nije se dalo ispisati.
“A šta je to, ako se sme znati.”
A što se ne bi moglo spoznati. Pa nemam ja nikog prvijeg  do vas - čuj ! prvijeg - u meni se Lazica Kostić probudio i pobudio, oboje odjednom, taj je smišljao reči i izokreto ih je sve dok doktor nije postao, pa i onda umeo je; nije mu smetalo što ga gledi, ako je nama nije njemu, čika Jooova Zmaj ( mogu da ti puše Jovane, Jooooovvvaaaaannnnnneeeee) čak iz Kamenice podno muškatli. Boja im po vašoj zapoviđenoj volji i žuta, i crvena, i cvekla, i ljubičica – nek nastavi kom je do nabrajanja, ako nam ne veruje da su se duge svakog sahata smenjivale s voljom i na ushićenje ovih i onih. Vama na volju, nama na dragost, nek je. Bilo je i biće !
Nema, nema amborzije na etiketi. Prevnite, slobodno preturajte, nema ambrozije. Toliko pominjane ambrozije. I bez nje oči su se crvenile, rumenile onih koji je kusaše.                                             

2.

Zazvoni. Nije prvi put, već smo oguglali. Mali podiže, slušalicu mi dohvata kao da je nepouzdano demontirana mina, i kao da je baš on umirio, kao da baš on u to nije siguran, i da na vraga baš još jednom prelazi ostatak minskog polja dok mi slušalicu dodaje.
Da, saspem u slušalicu. (Da je reč koja najlakše raščepi dugo ustajala usta. Razvali usne i nausnice na njima u  slovo o. Veličina tog “o” zavisi od veličine usana. Pameti moje.)
“Zdravo, deeeččkooo!”
Sve mazno, svilen konac u glasu struji ka meni, sve miluje mi ušnu školjkicu i grozno dlakave uši. Pitao me je već najbitnije: da li ću mu biti žirant – “oću”, nekolicko dana kasnije: da li imam para – “nemam”. Počnem da ga zaspipam cunamijem, tajfunom neimanja.
“Ne pravdaj mi se. Šta imaš da mi govoriš. Znam! ma, u redu je! Što mi se pravdaš? Nema potrebe. Nego, je l’ ti živ onaj...”
Jeste, dunem u slušalicu koja škripi, pa sunem: jeste, jeste. (Na kasetofon misli. Onaj radijski koji nikako da vratim. Desetak i više godina je kod mene. Od dana kad Svele prestade da bude voditelj, a bio je konobar u malom kafiću, zgužvao faks političkih nauka, radio kao noćni čuvar na radiju i postao direktor – postao direktor i dade mi radijsko snimalo, zgodno, malo i podesno, “evo ti ga, na.”
Živ je, Prejo! Kako ne bi bio. Za tebe oživljujem ga, usta na usta ako treba.
“Ma imam da snimim neke nastavnike ..., a oni, znaš i sam.”
Znam Prejo, iako ne znam.
“Ma oni su upregnuti u jedna od desetak državnih kola, pa tegli. Ni levo ni desno. Ni brže ni sporije. Poštuj sve to, inače si...”
Najeb’o– došlo vreme za spovku.
“Za njih nema uslovnog žutog na semaforu, samo jarke i jasne boje: crveno, žuto, zeleno.” 
Može, kako ne bi moglo. Stvarno je tako. Pomogao mi je da uletim u firmin list. Lokalno glasilo, ali pošteno. Pošteni su kao Budvani. Nikšićani su, moj je dojam, nešto drugo. Ti te nagrade, uzmu ti sliku za objavljivanje i tu se završi. Ma ne pišem ja zbog vas, Niškićani moji, brdoviti, nego da izlečim sebe. Kad me napadnu reči, ja ih se moram osloboditi ili poluditi. To je – mali prc Nikšićanima – kao kad Budvanima talasi pod grlo dođu, nema druge – ja l’ gutati, ja l’ preletati ih. Tako je i sa mojim rečima koje povraćati se daju.
“Doći ću sutra, prekosutra. Na kratko” – Prejo će.
Popićeš kaficu, gorku; takva ti baš odgovara, i dva, ne jedan sokić, već dva sokića  APPAcole, koju voliš, a meni meni se od nje koprivnjača diže, sve me svrbi - ranije se tako govorilo.  Kažem za koprivnjaču, tako se ranije govorilo, zašto? Čitajte, ništa nećete izgubiti! Ništa. Ama baš, koliko ja spoznajem ili sam uspeo skonatati – ništa ne umire tako bezbolno kao jezik. Naš ili bilo čiji. U to sam ubeđen. O tome niko ne vodi računa. Svako misli da umire sa jezikom sa kojim se rodi. Ja se ne dodvoravam tome: mislim da jezik umire brže nego vilin konjic, koji mi sad pade na pamet.  Samo bit ostane. Geni se razmožavaju, samo im je tle bitno. Za njih važi, i za jezik  sleduje: bitno im je gde padnu. Od tog im zavisi kuda; oni već znaju šta će i gde će.  Da prevedem, neću. Prevod je, kao i mnogi drugi nepouzdan. Time ne želim da se pomisli da,  prevodi koje sam iščitao, verujem i mnogi drugi koje nisam mirisao znatiželjom svojom - nemaju značaja. Naprotiv, da njih nije ne bi bilo  ni mnogih književnih naslova.
Evo, saginjem se u to ime. Pogledajte, skroz, skroz do zemlje. Do zemlje, ne bilo koje – saginjem se do zemlje koja nije dotle zagađena. To nije saznanje, nego samo potvrda. Saznanje i potvrda vuku na isto. Saznanje zna na čemu je, dok potvrda kopa dok ne izrije na čemu je. U tome je razlika među njima. 
Možda sam već pisao, ali nije zgoreg ponoviti. Poznato je da svakog dana nekom nazivamo “dobar ti dan”, pa mu ne dosadi. A što bi onda dosadilo ono što jedan od šest milijardi pisaca želi drugi put da  pomene.
“Da nisi broj pisaca omanuo?”
Nisam i neću. To mi ne garantuje neka od dobro stojećih banka, u kojoj nemam ništa, a nadamo se i ja i banka biće - već to garantuje broj opalih listova sa listopadnog drveća koje se okruni ove jeseni. Ne garantuje broj tih listića – pridev, uvelih - nego žiri koji ih je prebrojavao. I noću i danju, zadatak je zadatak. Držali su se mesečevih mena i svih horoskopa, rekli su mi. Takvom žiriju red je verovati, ako ne mislim sam brojati. I vi sa mnom. Poznajem vas toliko dugo: znam da nećete i znam da vas mrzi tako nešto.
Vi, ptice znate šta je poj. Ako ne verujete meni, pitajte slavuja – među vama najsitnijeg – koji je zaseo na vrhu top liste poslednjih stotinjak godina na ovom podneblju. Utrnule mu noge, a s vrha se ne skida. Niko i ne pomišlja da ga smakne. Pitajte njega, ako mi ne verujete.
Šta je sluh, ne treba vas učiti. Jer vam je majka priroda to podarila. Svakoj od vas. Sem par beznačajnih koliko ja u mozgiću – sad nepouzdanom – držim! (Kad velim, par beznačajnih ptica, bezobziran sam, klanjam se do zemlje; lako mi dođe to jer mogu da uradim špagu, to jest’ razkerčim nogu od noge što najdalje može svaka balerina ili instruktorka fitnesa; priznajem, priznajem, jer ni ja nemam sluha). Sem par beznačajnih ptičurina koje je, priroda već zna zbog čega uskratila za grlo, za pesmu. Sve vi, ptice moje i ptice mojih čitalaca!!! (privatizujem, nego kako! privatizovano je sigurno, privatna svojina je neprikoslovena, za povraćaj dođe dan kad tad, pokazalo se, nije moje maslo.)
“A šta je to što bi da pomene jedan od brojnih pisaca mnogobrojnih, a nije pomenuo” – krilima odozgo anđeli neki ili oni naši i vama ih pridodeljujem – galebi sa deponije, treća generacija se izmitarila. Lepi su. Čiji su, lepši ne mogu ni biti.     
Nije lepo, nije ni ukusno. Lepo je samo ono dok gledamo prst naš kako kroz med hodi, a ukusno je kad njega, s tog prsta okusimo, probamo – ili za ove mlađe  da me razumiju - s tog prsta liznemo. Slast u slast, ispadne baš tako.

3.
“Reci, samo reci. Slobodno, ne suzdržavaj u sebi. To bi ti i lekari rekli da su sad ovde umesto nas” – natiču reč na reč ptičijim jezikom galebovi, ja da kažem bijeli. Ne zamerite mi ni ovoga puta jer reč “bijeli” kliza mi se već neko vreme po jeziku. “Bijeli” omaknu se, priznajem! Sve što se omakne, zaslužuje samo jedan treptaj oka onoga što sve to gleda – pomalo se pravdam.
O njima ni reč ne stigoh, o spermušicama. Kriv je doručak. Preduhitrili su me uštipci. Uštipci su stara tvorevina. Onih baba i onih deda i pradeda koji - hteo ne hteo -pripadaju nekom od vas. To se grize sa slašću, koji za bolje ne znade, i u energiju, neizbežnu brzo se pretvaraju. 
Glatko dupence, slatko, mlado da mlađe ne bude  - neko ih je navadio? da nisu oci im ili njihove majke, da ih oni nisu navadili i prstom ukazali: “Istrćite se ’ćeri, mlatite lepezom po autima i pare ubirajte”.
Na guzu staše da lepe papirnate, a na sike, na čelo, na vrat, na stomačić – srebnjake. Kano toke na prsima, rekli bi pokojni da ih zemlja ne pritiska.
“Odavno ih je pritisnula.”
Slažem se, ptice s vama! Sad oni iz trave zimzelene ili nekog poljskog cvetuljka to isto sašaptavaju. Uvereni da imaju kome.
A ja im velim: Ostavite za posle. Ja im velim: Nemate kome. Ja im velim: Kasno. Draža je blaži od mene. On je svojima onomad u frci kad bijaše, dobacio ispod brkova: Sačekajmo, junaci! Nije vreme! Sačekajmo, biće ga!
“Kome govoriš?”
Zborim pokojnicima, sa šmizlicama ne želim, niti mogu. Kad bi im prozborio, rekao bih im: To je preteča prostitucije. Ustvari zarežao bih na njih kad bi se približili autu koje žedno stalo pod strehu benzinske pumpe. Zarežao bih s rečju: On ne voli da ga neko dira. Tako bi počeo u ime auta. A onda bi nastavio slobodno jer me one ne slušaju. Baš tako, jer me one ne slušaju; obe sa dugim trepuškama krenule su - koja će pre -  na prednje staklo. Ne pitaju one mene da li da brišu. Ne pitaju one njega auto mi: je li musav, kao što je red, da li da ga mažu. Njima je do mazanja po šofer šajbni, a za ostalo ih zabole ’pičič’ utnuli od vikenda.
“Podajte se ’šćeri’ pošteno!” – ne miruju roditelji.
“Kako to?”- vrti kljunom slamčicu galeb, mačetu svoju.
“Legnite tu na pod. Prostrite nešto poda se. Pa kad naiće onaj koji želi da gazi, vi zažmurite, a on nek na oči baci sto evrića. Ili onoliko koliko napišete na aparatu za točenje benzina. PDV će oni posebno platiti, nemojte o tome da brinete”.
Smeta vam što insistiram na pokrivanju vaših šarenih očiju? To nije moje maslo: vaše bake su se jebale sa maramom na očima, otuda to vuče. Mene ko jebe, kažete. Ja sam daleko od te priče. Od sada ću kupovati benzin u kantice, pa ga pretakati u auto u garaži.
“Pa to je komplikovano!”
Jeste, ali time neću smetati niti ometati naše pumpašice koje gacaju svojim bezolovnim putićem.