Put je zato stvoren da bi se njime zaputilo. Svaki put donese negde. Tako je Desanka Maksimović stigla do svog bora, Pero Zubac kisnuo na putu zbog jedne Svetlane, Branko Ćopić se dokobeljao svog mosta, Jovan Dučić potrefio ravno do rodnog Trebinja i do svoje nesuđene Magdalene. A jedan Bajron zahvaljujući svom putu - u grčke ratove.
Put nove knjige Milene Vukoje Stamenković pod naslovom “Kad anđeli spavaju” je neobičan put - dug put stvaranja i svog oblikovanja. I to od Beograda do Australije, a ukonačio se u Švajcarskoj. Od urednika dobio sam nedavno ovaj rukopis pesnikinje Milene Vukoje Stamenković, koja je po svom nahođenju odabrala šezdeset i jedno celovito stihovanje.
Centralno mesto u ovoj zbirci, s punim pravom, pripada pesmi “Kad anđeli spavaju” koja je podarila, poklonila naslov četvrtoj knjizi poezije Milene Vukoje Stamenković:

“Bez snage da ustanem
Svakodnevno otaljavam
Sabiram planove
Sve  što sam mogla i htela
I što jesam”
 
Pesnikinja Milena Vukoje Stamenković stvara, u svojoj pesničkoj sobi. Za koju bi poznati i priznati pesnik Dragan Jovanović-Danilov, da je na njenom mestu, rekao “moja soba je univerzum, a svet je moja soba”. Najdužu pesmu ”Dok anđeli spavaju” verujem da je napisala baš u tom ambijentu, koju sam pročitao u jednom dahu, verujem da je tako i napisana:

“Prazna
Kao korito isušene reke
Ne slikam osećanja
Ko stara cipela
Brojim stanice
Bežim od sebe
Dok anđeli moji spavaju”

Jedan mislilac je pomenuo da smo nesrećni na svoj način i to osta. Ovom prilikom bih u njegovoj promisli reč „nesrećan“ zamenio rečju „usamljen“ – našta me navodi ova pesma. To ne znači da su time te dve reči jedna drugoj postale ekvivalent, niti tu kako bi se poredile. One su, prosto, bliznakinje u stihovima Milene Vukoje Stamenković, upletene u svetlost pune opala, dok su misli pesnikinje natopljene jarom -predstavljajući jednu vrstu od imperije nemira. Pesnikinja Milena Vukoje Stamenković prestaje u njoj da bude zakopčana u duši, jer povlači “rajfešlus” stihom “dok moji nađeli spavaju” ostajući prema sebi prestroga.
Pesma “Kad anđeli spavaju”, kao i ostale pesme ispisane su u slobodnom stihu. Milena Vukoje Stamenković je uz talenat, duboku erudiciju i bogato poetsko izražavanje donela raznolike pesme. Ako se kao kriterijum razvrstavanja uzme broj stihova u pesmi, onda se pesme iz ove knjige “Kad anđeli spavaju mogu podvesti na: uobičajene, standardne dužine i sažete, veoma kratke. Prema motivima koje obrađuju mogu se svrstati u: rodoljubive, socijalne, ljubavne, deskriptivne, elegijske i misaone. (Svaka podela, pa i podela pesama Milene Vukoje Stamenković je relativna).

O  rodoljubivim pesmama

Svako od nas nosi pečat rodoljublja, koji je nastao prvim dodirom rođenja i ostavljanjem otiska u stopi date zemlje za tu priliku. Pesnikinja ne zastaje na pojedinačnom posmatranju, što čini u drugim pesama, već brine  sa ljudskim nukleusom, kome i sama pripada.
Milena Vukoje Stamenković naslovi svoju pesmu “Srbija” i daje joj počasno mesto u knjizi. U pojedinim momentima njenog iščitavanja, potaknut pesnikinjinim rečima, učini mi se da sam spazio ljude gde gledaju ikonama u nebo, u beskrajni svod najveće crkve. razuverio sam se da tišina ne traži traži zauvek prigušenost i to nije slučaj kod Milene Vukoje Stamenković. Iz nje: Tišina/Govori.
Brojne su stilske figure koje pesnikinja koristi u ovj knjizi. Nisu one pusti ukras, već izraz poetskog kazivanja, sastavni deo poetesinog stila - kao što je navedena pesonifikacija u prethodnim stihovima. U sledećim srećemo pesnikinju ozarenog stiha sa naznakom tautologije:

“Ej, Sopotnice
Lepotice
zemlje i neba”,
   (Sopotnici)
i
“Lepa
Lepa je naša Srbija”
(Zlatibor)

Epitet lep, koji je najviše kaljan kroz vekove, ostao je nevin, blistav poput runolista skritog negde ispod kamena na Zlatiboru ili Romaniji. Kad sam se već daljinom otisnuo, možda je ovde mesto da pomenem potrebu pesnikinje Milene Vukoje Stamenković da iz škrinje zapućenih vekova vadi daleke reči: Trava travinja  (Sopotnici), Opasa me grlotočnim glasom (Svađa). U ovom poslednjem stihu, ako se ne varam, spremna je i na tvorbu kovanica. (Ona je time na putu Laze Kostića koji napisa brojne neologizme: nebesnica, beloruka, svetlook, bogohvalka ...)
Gradiranje rodoljublja kroz  pesme (“Srbija”, Zlatibor”, “Sopotnici”) Milena Vukoje Stamenković je svela na univerzalno, svojstveno samo kosmopolitima:

“Kad  bi sve reke koje volim
stale u čašu
i da ih ispijem
Bila bih pametnija”
(Sve reke)

U pesmama “Beogradu”, “Sve reke” i “Zlatibor” primetio sam upotrebu reči iznutra, što govori o njenom pre svega žarištu intuicije i rodoljublja. Poslušajmo odabrane stihove:

“Ljubav
Neka iznutra
Dođe  kao meko jastuče”
    (Beogradu)
 
zatim,

“Oči bi se otvorile iznutra
(Sve reke)
kao i,
“Osmeh iznutra
ne silazi  sa srca”
(Zlatibor)
 
 “Kosovo i Metohija” je pesma daleko od ovih pomenutih, pri kraju knjige odmaknuta. Pretpostavljam da ovim oblikovanjem pesnikinja nastoji da se napravi pesnički krug, a krug je savršenstvo koje nas uvek vraća početku:

“tugo i pokoro
Histerijo tuđe bezočnosti, srama
Istorijo naša, vekovna snago
Jabuko zlatna, spono Svetosavlja
Ahilova peto, sveta ljudska rano”

Time krug rodoljublja nije upotpunosti uobličen, zatvara se poslednjom pesmom u knji zi -“Izgubljena zemlja”. Pesnikinja Milena Vukoje Stamenković ni jednom ne pomenu gavran-pticu. To ne znači da ju je napustila, gavranolika inspirativna osamljenost, njegove metafore i nezaobilazna alhemija.

O socijalnim pesmama

Prirodno je da se na rodoljubive pesme naslanjaju socijalne jer su svojom tematikom upućene na to.  Kod pesnikinje Milene Vukoje Stamenković ove pesme su, verovatno, morale nastati kao posledica rasedanja tla na kome smo, a to je, opet, dovelo do lomova u pojedincima. Zato u njima pesnikinja ispoljava iskreno, toplo i uzbudljivo  čitav niz emocija u kojima se kreću opis mnogih laži i nepravdi ovog sveta. Počev od pesme “Marginalci”, preko, “Kolevka”, “Traženje”  i “Svetska ravnoteža”:

 “Da i najmanjem
Najudaljenijem mravu
Pripadne njegov deo
Deo svetskog kolača”.

U nastavku pesnikinja niže stihove:

“Videh
Sa njenog ormara jebeni zivot
Kezi se
Zahvalih, izađoh”
(Posao)

A u pesmi “Oni” prelaze oni preko nazubljenih, bodljikavih reči – reči ih ne dotiču. Kao kosmički fakini kratkog postojanja i samozvani moćnici postojano gaze:

“Novine ću bacati
a  budućem namerniku
zatvoriti prozor
čim otvori usta
da objasni
da je za nas najbolje
 što su oni –odlučili”

Oni nemaju srca, potvrđuje pesnikinja Milena Vukoje Stamenković. A ni pejs-mejker im nije bolji, dodajem ja.

O ljubavnim pesmama

Najčešće opevana osećanja u lirskoj pesmi su ljubavna. Od zbirke ljubavnih pesama „Pesma nad pesmama“ iz desetog veka p.n.e. mnogii su pesnici pisali o najlepšem osećanju koje može da prožme ljudsko biće. Moguće je pomenuti samo neke od njih: Sapfo, Petrarka, Igo, Bajron, Šiler, Jesenjin, a kod nas: B. Radičević, Zmaj, Jakšić, Dučić, Šantić, Crnjanski, B. Miljković, D. Maksimović...
U pesmi “Blizanci” pesnikinja nas navodi na pomisao da je ljubav odlučna. Ona to i jeste. Jer, priznali mi to ili ne, pri poljupcu oči se sklapaju na tren ili zauvek:

“Kao  blizanci
boravimo jedno u drugom
Ti –ljubav koju imam
Ja – tvoja obala”
(Blizanci)

Privlačenje ljubavnika u pesmi „Ponornica“ data je u čulnim slikama, punim dodirivanjima, ispunjenim miomirisima i nemuštim zvukovima.

“puštam ruku
njegova je pokriva

Prsti govore
razumljivije od reči

Osećaji gase vreme”
(Ponornica)

Kad je pesnikinja započela pesmu „Odluka“, nije čula da kapak o kapak oka udara i da će njome brzo zavladati mir. Ali to se desilo posle dovršenih stihova:

“Kad me poželiš
Otvori.
Pomiriši“
(Odluka)

 Pri tom je sebi Milena Vukoje Stamenković priznala da je neplivač. Ali je nakon poslednjeg stiha u ovoj pesmi, postala mirna bar koliko i reka. To potvrđuje i u pesama „Svakodnevnica“ i „Čekanje“.

O deskriptivnim pesmama

Sve što oko može da primeti, sve što ruka može da dodirne, sve što srce može da razigra - sve je to tema opisnih pesama. Priroda u pesmama Milene Vukoje Stamenković je osnov za divljenje (“Zlatibor”, “Are”), pri tome joj omogućila da njen pesnički jezik dođe do punog izražaja. Jedina čisto opisna pesma, slobodan sam reći, jeste “Are”:

“Volim Are
zelenu i nabujalu
 Bern
dok iznad nje sniva
Krivudave ulice
kamene i skrivene
mostove
tišinu dok spava
a tramvaji zvone
Šarenilo najvećeg trga
punog cveća
i ljudi svih boja
Volim”

Međutim, retko je kada deskriptivna pesma sama sebi cilj, pa i u knjizi “Kad anđeli spavaju”. Najčešće je priroda samo ram za sliku njegovog raspoloženja, čiji ishod nas upućuje na univerzalni zaključak.

O elegijskim pesmama

Elegija je pesma sa izrazito tužnim osećanjem u kojima pesnikinja žali za nečim što je neumitno otišlo, nestalo – samo se u uspomenu premetnulo. Kako su ta tužna osećanja veoma jaka, elegije su duboko osećajne pesme U našoj književnosti poznate su elegije “Kad mlidijah umrijeti” i “Đulići i uveoci”. Najupečatljivije elegije Milene Vukoje Stamenković su: “Bratu Miroslavu”,”  i “Starost”.
Dok u pesmi “Bratu Miroslavu” tuži za najbližim, dotle u pesmama “Novobeogradsko predvečerje“ i “Tren” ispraća daleku zagedanost. Da bi u pesmi “Starost” sišla u pismo stihovima:

“Sneg pada
na tvoj šešir
kosu
tvoje usne
mantil
Zatvaraš oči
boje nestaju
Beliš se
Stariš
Starimo”

O kratkim pesmama
 
Svojim stihovima u misaonoj pesmi “Pesme”:

“Stada mojih reči
zoblju polje poezije
Ne odgovara”

i

“Ne dam da izađu
Pre rođenja.”

Milena Vukoje Stamenković me podseti da vam ukažem na postojanje kratkih pesama - čitavo sazvežđe koje se proteže kroz ovu knjigu. Poznato je da su kratke pesme dele na: epitaf, epigram i gnomu. Ove su gnomskog karaktera. (Možda će neko da ima drugačije gledanje. Moje viđenje je, priznajem, samo jedno od mogućih, a zabluda je reč koju ne pomenu pesnikinja, a koja bi se rado ugurala u ove moje redove, a ugnjezdila ponegde u stihove uvažene pesnikinje.).Njihovi naslovi su: “Svađa”, “Svet”, “Vetar”, “Most”, “Nedoumica”, “Varijacije”, “Mi”, “Čuvaj slobodu” ... Ove pesme su duboko misonog karaktera, u kojima su motivi zgusnuti, jezgrovito, gotovo aforistično dati, sa malo izbrušenih reči – proizvod su dubokog promišljanja i meditacije, individualnog emotivnog doživljaja i proživljavanja sveta. Time pesnikinja Milena Vukoje Stamenković  daje svoj originalan doprinos našoj književnoj tradiciji koja započinje sa Andrićevim “Ex pontom”, jer su ovakva dela traže stvaraoce sa posebnim umetničkim senzibilitetom.
I na kraju poslužiću se stihovima pesnkinje Milene Vukoje Stamenković: Sve su putanje svemoguće/Samo jedna moguća. Knjiga “Dok spavaju anđeli” je jedna tajna. Tajna je među vašim dlanovima. A vama ostaje da je odgonetate.

U Inđiji, 7.5.2008.g.                    Nikica Banić