Hodali smo ka vidikovcu u brdima, znali smo da se u blizini nalazi leglo velikih mačaka. U suton, bez oružja i svetlosti nismo mogli da se nadamo da ćemo preživeti napad ženke leoparda. Čak su i mace u ovom kraju bile opasne, izmešane sa lozom velikih predatora. Prošli smo pored jedne takve. Imala je prednju polovinu tela ukrašenu leopardovim oznakama, a pozadi je bila obična feliks domestikus. Gore na brdu je bilo groblje naših predaka. Odlučili smo da idemo okolo i izašli smo na drum.

Pored auto-puta, kilometrima u duž sa svake strane, stogovi sena su bili rasuti po livadi. Mršavi hipopotamusi ždrali su seno, njihova koža je bila bolesno narandžasta. Glas državnog činovnika nam je objasnio da se u vreme suše jata nilskih konja hrane slamom, i da zvanični program predviđa prihranu od dve tone po grlu.

Na raskrsnici, na autobuskoj stanici propale budućnosti, u redu su se tiskali sasušeni starci. Dva uniformisana inkvizitora, kruti Rusi staljinističkog tipa, objašnjavali su nam kako se program ishrane velikih debelokožaca odvija iz nekoliko faza sinkopirano smaknutih da bi se kapaciteti u potpunosti iskoristili a da se velike životnje ne ostave u pauzi. Plan je imao jedan propust, naime smena im se uskoro završavala i kao i svi birokrate, nisu marili za to šta će biti posle njih.

- Zar tvoj brat blizanac nije pilot?

Ne, on je oduvek želeo da bude avijatičar, ali čak nije ni državni službenik. On je vozač, on će autobusom odvesti ove starce na reciklažu.

Sedamo u drugi autobus koji nas vodi daleko u pogrešnu stranu, pored velikog muzeja igačaka, pored velike fabrike igračaka, pored građevina imperije prostora. Autoput je bio besprekoran i pust, crn i vijugav kao piton. Predaleko smo otišli, kume. Zviznuo sam vozaču i on nas je ostavio na asfaltu.

Osmobitni i kockasti, pretvorili smo se u automobile. Zatreperili smo na drumu, ja debeli Lambordžini i on tanki Porše. Prošli smo istim putem nazad. Ja sam morao da uđem u muzej, morao sam da vidim to čudo. Ali u hodniku, za arkadnom mašinom stajala je plavuša koju je poručnik guzio dok je ona u rukama muljala džojstike.

Deca hodaju preko zaleđene pustopoljine, provlače se između tankih grančica u šipražju, pokušavaju da pronađu put između brazda. Oni su ostaci jednog plemena, svako od njih zna samo jednu veštinu ključnu za opstanak. Umorni su i vode jedan kliširani razgovor, snimljen u jednom naivnom vremenu. Nalaze mrtvog vojnika, zaleđenog u snegu. Devojčica se sažali na njega. Uprte njegov leš i voze ga kao saonice.

Prošle su godine, deca su poodrasla. Zanemoćali, teturaju se preko bezličnog snežnog pejzaža. Vojnik je plav, živahan, zahvalan. On ih bodri, ide od jednog do drugog, ljubi ih, drmusa, preklinje da ne odustanu. Moraju da nastave, ne smeju sad da popuste, još samo malo.

Idu u nigde...