Dugo sam jurio bojištem na oklopljenom konju. To vreme je odavno prošlo. Nebo pada. Zavladala je noć, jutro više nikad neće doći. Ognjene zvezde paraju nebo i ostavljaju guste repove dima. Pokazuju nam gde će udariti. Daleko je, još uvek imam vremena. Pozdravljam se sa ocem. Ja moram stići do kule na vrhu brda.

Trčim preko izrovane zemlje. Bacam se sad na ovu, sad na onu stranu. Oko mene pršti, dižu se stubovi mekane zemlje kao gejziri i zasipaju me crnicom. Negde iza mene je Nosato Pseto, moj zakleti neprijatelj. Apokalipsa pada sa neba sve brže, zemlja se trese.

Svi ratovi su isti. Kao preko ničije zemlje tučene mitraljezima, kao preko stepe posute avio-bombama, trčim ka kuli. Provlačim se kroz maleni otvor na vratima, iza sebe ostavljam oklop kao što zmija guli svoju košuljicu.

Gubim dah. Ovde ćemo ostati zatvoreni sve do kraja. Tesno je i jedva prihvatam stvarnost kapsule koja će biti moj novi dom. Svi su već tu. Družina sedi za pocrnelom drvenom klupom. Moj nosati protivnik me dočekuje sa pozdravima rezervisanim za zločince. Zbunjeno gledam okupljene kao anđeo koji je stigao u raj i shvatio da je sve vreme bio vrag. Tu je devojka moga srca, nežna, divne kose i sanjivih očiju. Pokušavam da se setim njenog lika ili bar imena, ali se sećam jedino topline njene ruke na mom obrazu.

Prozvali su me. Branim se neznanjem. Pokazali su mi papir. Na njemu je šema. Vrti mi se u glavi od istine. Ko tu koga lovi? Kezi mi se protivnik i unosi u lice. Čistio si bojište, sklanjao si nepodobne, vidi sve je tu zapisano! Ubijao sam, progonio, čvrsto verovao u pravdu. Nisam bio svestan velike igre, velikog plana.

A sve se vrti oko dve porodice, zauvek isprepletane i unapred usuđene, sve do kraja sveta. Oni imaju svoje parnjake i mnoštvo satelita koji će se oko njih vrteti unedogled. Ja sam tumaralo, besan pas, lutalica, otpadnik.

Ništa mi više nije važno. Sedam na klupu i dobijam vrč penušavog piva koje se preliva. Lutalica ili ne, moja vitez-devojka je tu. Toplo je. Ostaćemo ovde do kraja postojanja, do sledeće partije.