Косовски усуд 

На истоку Ситница тече, мутна и сива,

Судбину народа српског не скрива,

Магла је пала на Гази Местан поље,

Јер не може да очекује дане боље. 

У Самодрежи цркви причешће се врши,

Снага је потребна у мишићима и души.

Дошао је дан, вечне одлуке предака,

Који ће мењати усуд потомака. 

Лазар стоји пред очима народа свога,

Војска му се не боји никога до Бога,

Опијен храброшћу нове битке,

Његове речи су к'о сабље бритке. 

``Пођимо, браћо и чеда``, кнез рече,

Из ума му мудрост као река тече,

``Смрћу послужимо дужности и части,

Наша земља и род неће пасти.`` 

Турска сила као океан, без краја,

Али пред њим нација вечног сјаја,

Дух Немањића и Српскога царства,

Историја Словена, борбе, јунаштва. 

Очи у очи, Косово се буди,

Тло се тресе од коња и људи,

Лазар предводи своје јунаке,

Србство бране искусне шаке. 

Један се из редова његових издвоји,

На страну Турака први појури,

Али о издајству не беше ни речи,

Јер Милошу свој род беше пречи. 

Када Мурат оде на истину Алаху,

Турци су накратко застали у страху,

Док Бајазит Муња не преузе власт,

У војску ули ратну жар и страст. 

Битка траје до данашњег дана,

Непознат је владар Гази Местана,

Па ипак, тог судбоносног јуна

Пала је наша средњовековна круна. 

Део легенде постаде Лазар,

Тек у смрти хришћански цар,

А и његова војска је славу стекла,

Заувек извор нашег порекла. 

Сукобили се са силом која све зауставља,

Крвљу су обележили праг правосавља.

Њихов мото су Лазареве речи: 

Ја не идем у бој гледајући колика је сила против које се борим,него колику светињу браним. 

Душан Д. Арсеновић