U parku punom drveća,kroz koji svakodnevno prolazim,jedno drvo breze je danas ukralo jedan moj trenutak.Znam da svaki dan prođem pored nje,da u njenim krošnjama dočekam i ispratim sva godišnja doba,ali danas,danas je drugačije.Stojim nemo ispred breze i osećam kako zrači nekim drugim bojama,kako se po njoj igraju senke,kako drugačije diše i živi.Zatečena  prizorom posmatram žutozeleno lišće kroz koje se teško probijaju sunčeve zrake.Bogatstvo boja starog drveta izaziva u meni divljenje i poštovanje.Ali danas je drvo čudno, umorno, opustilo je grane i setno osluškuje dolazak još jedne jeseni svog života.Gledam brezu i neka čudna jeza mi prolazi niz telo.Dolazi zima i ona će biti gola, pusta i promrzla.Tuga me polako obuzima, zaustavljam dah i pružam ruku prema njoj.Osećam hrapav dodir njene kore kao dodir smežurane staračke ruke.Sada nas dodir zbližuje;mene devojku i nju  staricu.Nemir me obuzima, htela bih da prekinem ovu čudnu vezu  ali me parališe ova lepota, snaga i dostojanstvo breze.Više nisam samo nemi posmatrač njenog života i njene borbe s vremenom.Duboko u duši osećam jačinu neraskidive veze čoveka i prirode.   

                                                                                                                     Gudelj Goranka,2008.