Lep dan...

Lep dan se protegao, svetao i svež. Tople sunčeve zrake činile su malu prostorijicu što je predstavljala kuhinju širom i većom, nego kad bi nebo zastrli oblaci. Prosto takav se utisak dobijao, kao da su zidovi još belji i viši, a stari ružičasti linaleum još nežniji.

Milan je sedeo za malim trpezarijskim stolom i pisao zadatak, dok je majka prala sudove. Udubljen u razmišljanje, uporno je pokušavao da reši zadatak koji se nije dao. Oboje se trgoše od dva iznenadna kucnja na vratima.

On podiže glavu časkom rasanjen od trenutnog matematičkog problema, a majka brzo dohvati suhu krpu da obriše ruke i poleti vratima. Ali vrata se već otvoriše i lepo upakovan u novo odelo uđe Milanov nastavnik iz osnovne, a u njegovoj pratnji Đuro Prekajac, poslanik u opštini.

Majka ih odmah učtivo pozdravi, a Milan ustade da skloni svoje knjige sa stola. Nakon što sedoše i odbiše posluženje, nastavnik Marko odmah poče da obrazlaže zbog čega je došao.

«Znate, u opštini će biti glasanje, verovatno ste čuli za to. Samo ne znam gospođo da li znate da sam i ja na listi za poslanika. Nedavno sam se učlanio u stranku, red je malo i da neko od obrazovanijih ljudi povede računa o ovom mestu. Slažete li se sa tim?» - vešto zastade i podiže obrve, naglašavajući svaku reč.

Milanova majka kao žena koja se bori za život i trudi se da na najbolji način odškoluje svoga sina tom sirotinjom što ima, a i bez imalo ambicije i pokvarenosti u sebi, skrušeno klimnu glavom, prosto smanjena tom veličinom koja je ušla kroz njena vrata.

Ona je uvek gajila visok stepen poštovanja prema ljudima koji su završili velike škole i nalazili se na dobrim položajima, kako bi se ona znala izraziti.

Milan je pak bio pun nepoverenja, znajući čak i sad čime se sve ljudi služe da dohvate ta mesta i da dobar broj njih čak nije ni zavirio u knjigu. Sve je to laž koje se on gnušao, mnogo je načina da se dođe do dobre diplome i bez muke i bez nauke. Sedeo je postrance i pitao se šta ti ljudi traže ovde.

«Da li vi gospođo izlazite na glasanje? Jeste li se već odlučili za neku stranku?»

«Pa, ne. Ne marim ja mnogo za politiku, svejedno je meni ko će biti na vlasti. Ja ću i dalje morati da se mučim i radim.» - odgovori žena skromno.

«O, varate se gospođo. Nije svejedno ko će biti na vlasti. Mnogo dobra vam može doneti ako glasate za nas. Možda vi sad ne mislite na sebe, ali pogledajte ovo vaše dete. Ono zaslužuje bolju budućnost. Dobar je đak u školi, sve petice. Mogao bi stipendiju od opštine da dobije. Kad mi budemo izabrani, jedan deo sredstava iz opštine biće usmeren u stipendiranje mladih. Evo pogledajte prospekt» - nagnu se da joj pruži listić. «Ja ću se lično založiti da vaš sin dobije stipendiju kao odličan đak»

Smene senki sumnji i zabrinutosti odalo je njeno lice dok je pažljivo čitala, ali onda pri samom kraju kao da nešto sinu u njenom oku, bljesak, odsjaj kratkotrajne sreće i nade koje je nije napustila ni kad se ponovo obratila nestrpljivom nastavniku.

«Ovde piše da će svaki stipendist dobiti po pet hiljada dinara. Kako možete reći da ćete baš toliko dati, da li će opština imati toliko para? – upita sumnjičavo.

«Kad budemo izabrani, naš poznati privrednik Đuro Prekajac» - i tu pokaže rukom na čoveka koji je sedeo pored i pažljivo slušao razgovor i klimnuo u tom trenutku da opravda njegove reči i važnost koja mu se pridaje kao vlasniku klanice i velike mesare «obavezao se da će u te svrhe uplatiti  potrebnu sumu novca.» - rekao je sigurnim glasom.

«Glasaću za vas, kad već možete nešto dobro da učinite za narod» - reče ona sa osmehom na licu.

«Hvala vam gospođo na poverenju» - i tu se obojica podigoše kao po komandi. «Nastavi da učiš dobro sinko» - obrati se nastavnik mladiću i ne sačekavši njegov odgovor obojica se zaputiše ka vratima i izađoše. Milanova majka poleti da ih isprati.

Milan je i dalje stajao sa ukočenim izrazom na licu i bez datog odgovora. Ni sam nije znao kako da reaguje i šta uopšte da odgovori. Gnusna su mu bila obojica, a posebno taj njegov nastavnik koji nikad nije cenio njegov rad a sad tu iz koristi izvlači emocije.

Majka ulepša u kuću sad odajući svoju punu sreću i zadovoljno protrlja ruke zbog novog prihoda koji ih očekuje. Poče da obleće oko sina planirajući šta sve novo u kuću može da se unese, moći će mu čak i kupiti dobru zimsku jaknu i nove cipele, a možda čak i na ekskurziju sa društvom da ide, želi on to, a i treba malo i on sveta da vidi, govorila je sa vidnim uzbuđenjem. On odmahnu glavom da mu to ne treba, ali ona poče da ga uverava kako bi sad imali dobovoljno para da izdvoje i za to, a ponekad se mora dopustiti i malo luksuza.

Njemu dođe mučno, zastade mu nešto u grlu, smrači pred očima gledajući je onako radosnu i veselu kako ni ne primećuje da je on čak i ne sluša i nastavlja da pretvara sve svoje snove što ih je dugo potiskivala u javu. Krenu prema vratima, a ona se prenu tek kad ih on otvori.

«Pa gde ćeš sad? Ručak je gotov, baš smo se spremali da ručamo kad su ova dvojica naišla»

«Nisam gladan. Idem malo da prošetam, brzo se vraćam.» - izađe žurno.

Sunce je i dalje žarilo. Smetala mu je ta svetlost i toplina, trebao mu je vazduh da pročisti pluća i osveži čelo. Krenu da se penje niz brdo, jureći u zaklon od granja, kao da je želeo da sakrije ono što je u njegovoj duši. U daljini video je onu dvojicu kako ulaze u novu kuću i pitao se koju su sad priču spremili. Ubrzao je korak, osećajući po golim mišicama i pramenju kose krute zrake povetarca. Bežao je i od njih i od svoje majke, ne mogavši da podnese pomisao da joj je jedna mala svota novca donela to histerično oduševljenje, a znao je dobro da se ona time neće ni okoristiti, sve će potrošiti na njega i za kuću. Odmahnuo je rukom terajući te mučne misli i činjenicu da je nikada nije video toliko srećnu kao sad. Uvlačio se duboko u planinu, peo se niz njene strme litice i kad je najzad dospeo do zaravni seo je ne osećajući umora od polusatnog pešačenja. U tim trenucima uopšte nije razmišljao, samo je pustio vetar da mu reže obraze. Ispod njega ležalo je celo selo, poznao je svaku kuću. Otkinuo je travku, zagrizao zubima cedeći sok iz nje. Negde do njega slete mala šarena ptičica i zacvrkuta veselo, a on je pogleda kao da je hteo da je upita «Što moj život nije tako jednostavan kao tvoj?». Ona samo veselo poskoči par puta, onda uzlete na obližnje drvo, oglasi se divnom pesmom i odlete dalje.

I onda kao da je sama šuma i njena divljina izvukla bes što mu je ušao pod kožu, pljunu travku i krete natrag.