Epilog jedne sudbine  

Prestajem da posustajem, 

izmičem:

 sklonjena u sunovrat: 

bez kompromisa,

niti bilo kakvog,

prihvatljivog propisa,

gde:

 vremenom,

postaje

 sve više

i više skučeno,

pretesno,

 toliko

 - da, zbog toga,

 ne mogu više,

 ni da,

se osećam

 dovoljno utučeno.

 Prerano sa

scene sklonjena:

u potpunosti

skamenjena: 

izvan svih,

svojih,

 genetskih korena,

zbog kojih,

se, zapravo

pitam:

 nisam li,

možda,

pogrešno gonjena? 

Nekako, mi se,

čini:

 sve je oduvek

i bilo, 

ovako: 

 uklapano,

tako, da,

se osećam:

         poput detata,

        koje, nijeni imalo

priliku da:

bar,

ponekad

          bude i pogledano.

 Prestajem da posustajemi

      i zbog toga,

što znam:

da ću se

jednom

naći

ispred:

svakog

svog,

sledećeg

koraka:

već,

 unapred,

odsanjanog!

Tada ću

sa sigurnošću

 znati:

šta mogu

da biram:

da, se

pokrenem,

pokrećem,

 pomičem,

menjam

i podstičem:

svoju,

dobro,

 pritajenu

unutrašnju

 silu,

koja, će: 

tek, tada

        prepoznati: 

u ime

čega se te

svoje sudbine

upravo,

 sada:

  odričem!  

Marina Tot