BOTA

Otkud on, što njega pomenu, otkud ti on u ovom trenu? Puno se pitate, malo odgovora dobijate. Smrt ne bira, smrt dolazi u svakom trenutku, pa zašto da se ne setim ovog trenutka. Bota umro – malo za takvog čoveka reći. Umro i nestao, dosta je reći. Zagonetno, nenadano, treba tome dodati. Krov je na opštinskoj zgradi pretresao, zaboravili ste. (Zaborav je višegodišnja biljka)Radio sad već bivši Bota do zadnjeg koraka, radio do zadnje subote. Bio je to dan zvani subota. Već popodne uveliko, on na dimnjaku i petla je postavio, tako gazda hteo. Podigao poslednju kantu, vratio je nazad, kao zadnju, pokraj sebe. Vratio je i sebe ukraj nje. Svi su bili tu: kanta i Bota, i pomoćnik mu, gazda i jedan pristigli oficir. Svi su ćutali, radili koješta, rukama uglavnom, samo se oficir prisećao:“Jedne jeseni, pred kišu, ko je promašio ovu metu”, dreknem uštirkan, ulickan, namazan, tada sam još aktivni oficirčina. “Ni da je okrzne!”, dreknem u uniformi, utegnutoj, zategnutoj, čistom i bistrom, gaće mi šupkom okrečene. Podoficir, podredjeni ćuti mi. “Pitam ko je promašio metu, ovu metu. Tuckam po njoj.” “Bota, vojnik Bota”, dobacuju vojnici, čačkaju vojnički pasulj iza zuba.“Dabogda kuću promašio!, izgovorim im naglas.”Pljucnem mu u uvo, ono meni bliže: Vrati se s fronte. Bota je pogodio večnu kuću. “U crno?”, trgnu se u njemu oholi oficir.U crno! Svi su bili tu: kanta i Bota, i pomoćnik mu, gazda dimnjaka, jedan oficir koji je zastao da se priseća, stiže i doktor, govorio je: “Trenutna smrt! Stefilo ga je, direktno.”Svi su bili tu, pop se čekao. (Čekanje nikad ne gine.) I vetar se pridružio. Petao pripravnik na krovu poče sa se okreće, srebrn da srebreniji ne može biti, ih, a ja sam mislio zakukurikaće. Zaslužio je njegov Bota, koji ga napravi. Koji ga ostavi na dimnjaku. Ne treba da me pitate. Sam ću vam reći. Nisam mu praštao zašto ne zakukurika, i neću mu oprostiti. Ni danas ni sutra. Nisam ja nikakav izuzetak: Sitnice obično ne praštamo. A mogao je, mogao je petao, nije hteo, nije mu se dalo. Što bi mu falilo da je rastegao. Kukuuuurikuuuu, pa u noć. Mogao je. Nego šta nego je mogao.A možda i nije. Trebao sam biti ljut na noć. Što sad noć pomenu da mi je znati? Znaćeš i to brzo.Uleti muva izmedju dva lista na kojima sam stao, čitao neko seksipilno štivo, nije to ona obična muva koju srećemo, takvih je puno, već ona zimska, koja se pritajila, sve preživela, kradom gledala iz nekog ćoška vremensku prognozu, kad se ova, vremenska prognoza ustalila, pojavila se, i to baš na vrh otvorenih listova s desne strane, izmaknem desnu šaku, a levom zalupim, pobegla je. Još je u formi, ne treba da gledam tv, ni vremensku progonozu, zima je još daleko.Velim noć, pomenuh je. Da je ona bila, noć koja je dolazila, da je mračna bila, da je tiha bila, da je bila bilo kakva da je bila, petao bi zakukurikao. Ovako njegova nastranost da kukurikne kad mu vreme nije, izostade.Te noći odgledao sam neki hrvatski film, neko drvo u naslovu, mislim da je breza, možda mlada breza - bitno je da sam gledao, nebitno je što je hrvatski film, i bitno je da su posle smrti mlade svi pevali pa i Bata Živojinović, muž joj sa povezanim brkovima preko noći.E, da! Umalo da zaboravim, a to mi je lako. Ide mi. Na kraju tog filma pisalo je: konec. Vidiš, i Slovenci su u njeg prste umešali. (Kad se u ukrštenici pojavi ko je najkraći gost, slobodno napiši smrt, bilo da je pod vodoravno ili pod horizontalno; tražiće reč od četiri slova, nećeš pogrešiti: slobodno upiši smrt.)Smrt Botina dolazi jednom, hoćeš reći, zaslužila je da je pesmom dočekamo.Rekao sam, da je dočekamo i ispratimo.