КОСОВСКИ БОЖУРИ ДУШОМ  МИРИШУ

Када уредник добије један рукопис за штампу, он је срећан. А, опет, исти он, поменути, кад прими три рукописа од истог аутора, онда је то не само његова, него и свечиталачка радост. То се десило месеца маја на његову славу, Ђурђевдан, када му песникиња Богица Јевтић предаде три(симболичан број) своја рукописа. Он ми их предаде на ишчитавање. Од самог наслова „Косовски божури“ претпоставио сам да су стихови о родољубљу. Први стихови ме у то уверише:

„Србија има велико срце,
топла гнезда,
веселих птица...
у њој је најтоплије сунце...
Земља талената,
лепотица!
У њој све најлепше прија,
то је моја СРБИЈА!“
(Србија)
Прочитах и ово, у старославним књигама остануло записано да се чита и памти: “Страшна је то битка била када су се табори измешали. Груменови белог камења који се на Косову сада виде кости су, а из крви ниче косовски божур, црвен цвет што мирише на устајалу крв.”
„ У Србији сам рођена,
на лепом, славном Космету.
Звездом патриотизма вођена,
гордо корачам, иако живим у туђем свету.“
(Косовски божур)

Наши су преци подизали руке у небо, манастире градили. Манастире о небо свезали. Облаци пролазе. Небо непомично, са њим манастири остадоше. Бели Анђео огледа се у небу. Песникиња Богица Јевтић се само у песми пита:

„Чија је ово школа?
Реци ми, БЕЛИ АНЂЕЛЕ,
реци, птицо, у лету.
О, то је школа српских ђака
Расутих свуда по белом свету.“
(Чија је ово школа)

Некада давно народни певач је уз гусле   чељади око њега и огњишта поклањао своје емоције испеване о јунаштву: Милоша Обилића, Цара Лазара, Старог Вујадина, Малог Радојице и многих других. Та времена су иза, а гусле још јече понекад у брду. Јунака у Србији итекако има, јер да није тако, не би било ни стихова Богице Јевтић. У песмама песникиња слави наше спортисте, који своја имена, на радост своју и своје земље, пронеше широм света. Из стихова читањем нам допире:

***
„Нека те здравље, успех и срећа прате, Новаче!!!
Ове победе, на пољу тениса, Космету много значе.
Воли Србију, Косово и Метохију, родно место!
А понос си наш! Краљ тениса,
Који је дошао на престо!

***
Ала си ми лепа, Ана!
Надарена, успешна, славна.
А и венама твојим тече српска крв, православна.“

У овој књизи Богица Јевтић врати помену бројне знамените личности и драге градове:

„На тебе мислим свако вече,
због тебе моје срце болује.
Смедерево, граде, граде од старина.
Давно те је, давно, зидала Јерина.
Старо дрво дуда, у теби још живи,
а моје се срце,  теби, граде, диви.“
(Смедерево, граде)

 У овој књизи неумитно листа се лист за листом, смењују се свеци и јунаци, угодни дани и велики умови, реке и драга места. А они, поменути, нама драги распоређени су у историји, свако у свом времену и свако за сва времена. Богичине песме  их лагано запљускују сећањима пуним уздрхталости, поноса и племенитости у њеном срцу:

„О, земљо драга!
Нека ти увек сунце среће сја.
Жита су у теби ко таласи мора
у теби свиће најлепша зора!
Србијо моја!“
(Земљо моја)

Небом једна птица нерадо лети. Злаћану алку на нози носи. Ми са земље гледамо, високо је, не можемо прочитати. Песникиња Богица Јевтић нас уверава да на алки пише: Косово је у срцу, и наставља:

„Писаћу ћирилицу!
Гледаћу поља сунцокрета!
Посетићу родни дом!
Нико не може да ми смета!
Само ме Бог може спречити,
јер нико, сем родног краја,
тугу ми не може залечити.“
(Забранише ми )

Јутрос  сам послао орла песникињи, и спустиће јој орах у крило, па ће га ова из знатижеље разбити. Унутра ће наћи цедуљу на којој ће писати: веру своју открила си, она је стигла до многих. И не само то, они су је упознали и спознали. Туђим спознањем вера израста у васељењи још већа:

„Косово и Метохијо
земљо мојих прадедова!
Светињо поникла из српске крви вреле.
Убија ме неизвесност ова,
а душа те и срце тако желе.
Желим да те привијем на груди,
као мајка чедо рођено,
увек ми слободна буди!“
( Косово и Метохија)

Тиме постижеш свој циљ, а у сваком од сународника и честитих људи широм света налази сигурно уточиште. Још једна планета је потврђена у нашем срцу, песникиња је гледа на небу. Она се све више удаљава ка Сунцу да је оно што боље обасја. Косово је то. Зато Богица поручује свима, нама Лазаревим потомима:

„Чувајте косметска села,
градове, планине, реке...
нарцисе беле са Брезовице...
воће, поврће, плодове клеке.
Шљиву пожегачу, грожђе...
дуње, крушке!“
(Чувајте косметска поља)

И овом новом књигом „Косовски божури“ Богице Јевтић потврђују се речи Светог Симеона Мироточивог: „Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.”  И ова књига „Косовски божури“ чува Косово и Метохију у нама и са нама.

У Инђији, 16. маја 2008.г.                Никица Банић