| |
|
|
Gradimir, lepog li imena! |
|
Autor Nikica Banić
|
|
Monday, 30 June 2008 |
Ако је књига ливада пуна цвећа, онда је посвета у њој цвет који се не може мимоићи. Истиче се својом лепотом и мирисом. Ниједан намерник не пређе страницу а да га не замирише и да га не опије. Деси се да читалац не дочита књигу, али нема оног који не прочита посвету. Ствараоци то врло добро знају. Знају они и оно: ко се нађе у посвети вредан је као стваралац те књиге. Мој суд не мора бити вредан, али ствараоцу треба веровати, а он несебично указује на то. То потврђује и песникиња Богица Јевтић у овој књизи под насловом „Град и мир“. Њу посвећује свом преминулом брату Градимиру. Лепог ли имена! Град и мир – две творевине спојише се у крхком телу. Све, па и туга тражи припреме, a нама непознатом, прилазимо са резервом. Тако и тузи: „Бисерна обала Криве рекепод сјајем сунца сија.У Ст. Галену, граду земље далекесамо ми успомена прија.“(Бисерна обала)Како савршенство подразумева круг у себи, тако и туга. Тога је песникиња Јевтић свесна, те јој прилази као нечему извесном, као што је трептај ока, као што је смена дана и ноћи. Да би се круг затворио, прави га у три етапе. У почетку, прилази јој, већ сам поменуо, као и свему што нерадо прихватамо, прилази са пуно респекта. (Сваки човек је сликар. Песник се разликује само по томе што је галериста, он извлачи слике свог сећања): „Крива река селом тече.Жубори од раног јутра.Ружица тихо брату рече:„Идемо, бато, на пецање сутра!“ (Крива река)Просто речено, припрема плодно тло где туга да се зачне, тек да се неки наговештај да. Али већ тада песникиња је свесна да путању неће мењати. показаће се: Безнађе је излаз на другу страну. Стварност нуди једно, ми тражимо друго. Песникиња пресликава њен негатив у песму: „Имала сам планова доста!Жеља ми једна пуста оста.Желела сам да ми брат у госте дође.Све нестаде, као вихор прође.“(Животе мој...)Јер елегичне песме опевају најдубља осећања, супротна срећи: жал за срећним детињством, прохујалом младошћу, за изгубљеним домом ... У њима срце ожиљак добија који остаје. Најлепше, најдубље елегије написали су: Змај и Радичевић. Њима друштво прави Богица Јевтић књигом „Град и мир“ . Некад су се песници обраћали публици, касније директно. Отуда је настала стилска фигура – апострофа. Тако се наша песникиња Богица Јевтић обраћа белом јорговану и жалосној врби. Стихови следе: „Мој багреме, ја сам сама.Опија ме мирис твој,сећање на детињство,родитеље и топли дом мој.“(Кад процвета багрем бели)и„Жалосна врба повила гране,а бело иње по земљи пада.Дан тежак, крваре ране,туга и немир свуда влада.“(Жалосна врба)Сваки човек је вулкан, а вулкани знамо скривају, највише укривају. Нема туге без крика: „Колико ли живота кријеш?Увек гладна и жеднасамо гуташ и пијеш.“(Знаш ли, земљо)Смрт је само извршилац кобног чина, а већ далеко раније обарач у срце је окинут: „Рано у зору Ружица зове:„Брат нам је умро“,а ја тумачих снове.Не верујем!“(Санак снила)Тај врх сазнања да је ноћ заменила дан, то је тренутак када се обавезно постави питање: зашто. А оно се без одговора откотрља у двери пролазности које широм остадоше отворене:
„Снове сам своје уткала у тебе!Била поносна на твоја дела!Срце ми вене, а душа зебе,Био си понос родног села!“ (Кад бих знала)Туга нас подсећа да црнину носимо од рођења као и сваку другу сенку и да после сузе око засија, Богичино само бистрије гледа и: „Мој једини стихпреточићу у срећу,у љубав према твојој деци.Борићу се да изађуна прави пути знају ко су им преци.“(Мој једини стих)У наставку књиге следи да се песникиња Јевтић приклања и наслања на црквену иконографију јер верује, између осталога, да је према добром божјем рабу и вечити мрак благонаклон. То остави у песмама: „Долази Божић“, „Христос се роди“ и „Долази слава“. Ево и стихова који то илуструју: „Долази Божић! Бадње је вече,а суза бола душу ми пече.Деца ти нејака, остала сама.Нема им тате, чува их мама.Бадњи дан кад сви се радују,а моји најдражи плачу, тугују.“(Долази Божић) или „Христос се роди!Божићни поздрав, који свима годи.Сваке године телефономчујем братов глас,а ова је била најтужнија.“(Христос се роди)Свака стопа уписала је свој траг, песникиња застаје поред сваке претходне, своје и својих предака, чита за се, подсећа се, ишчитава за будућа поколења.Нема даљине која се мишљу и стихом не може дозвати, даљине где је песникињ завичај, где су joj стара мајка, где славски колач мирише, где тамјан мисао разбуди: „Животе мој, шта сам ти скривила?Живим, а као да нисам жива.Брата ми нема, болесна мама,а ја увек сама.“(Животе мој)Прво што спазимо оком, кад дођемо на овај свет јесте лице мајке: „Срећан ти рођендан, драга мама!Отишла си на пут до вечности,а ја сам остала сама.Далеко од твоје вечне куће,далеко од једине сеје.Чујем твој глас који шапуће,а твоја ме душа греје.“ (Срећан ти рођендан, мама)Носи га песникиња читав живот – до тренутка неумитности, када га склања у своју икону. Иза тога деси се да га често види јутром док се огледа у огледалу. Заборав је нечастива реч, песникиња је одвраћа од себе, она навикнута на то, изнова јој се враћа. Овом књигом песникиња Богица Јевтић се од ње одбранила. У Инђији, 22.05.2008.г. Никица Банић
|
|
|
|
|
|
|
