(Veruj u ljubav

Ljubav se ne dozvoljava niti zabranjuje)

                        Ja jesam ako razmišljam         

Martin Heidegger

Dobro došli u predrasude, strahove i pohlepu, gustu prašinu.

Umiljatu, vedru, druželjubivu sredinu zamenjuje nadrndanao pusto polje.

Ulazak u prošlost je slobodan povratkom u kolotečinu,

suštinski surovu realnost. Brzo se pretvorimo u kaktus!

Uplovljavamo na teritoriju koja pobuđuje mračne misli,

gradić dokoličara u močvari pokraj reke Tise, talasa i uzburkava osećanja.

Prošlost nam dolazi sama od sebe, vrag je ovde odneo šalu,

čak se i ne smejemo više obilnim nepredvidljivim glupostima, lošim postupcima

banderaša na trnju koji su nas progonili želeći sve za sebe, evo im sad -

cvetovi su skriveni u parlogu u korovu društvenih devijacija

oskudnog vremena, pored glavnog puta koji u suprotnom smeru

vodi u budućnost. Umesto progresa zakopani smo u nazadovanju,

u prekopavanjima i zatrpavanjima

- “U spektaklu vidimo samo slike. Stvarni događaji i ljudi nas ne dotiču.” (MC)

Zaključak se nameće sam.Kontrast koji se uočava

već prilikom prelaska granice, loši, uski putevii da, naravno

ogromni korov, trska i rogoz koji bude alergiju i očaj, od pogleda

skrivaju zelenooka polja i ratare sa čijih golih leđa se odbija

sunčeva svetlost. Čarobno sunce besni iznad baruština

vrtoglavica.  Pokušavam da popravim pokvareno raspoloženje.

Zanos Darkom, našim skrivenim blagom i BudimPeštom,

misli i motivi utiču na sva čula razdražljivo iznad očekivanja.

Bolji dani su prošlost zarobljena u pamćenju, mi idemo u drugom smeru.

Vraćamo se u sunovrat. Vraćamo se u stege malog grada,

koji nas čini i razara kontrolišući strast... Konzervativno mesto puno stigme

ljubav pod ograničenjem slutnje, opreznost, napetosti,

nelagodnosti, sukoba i strahu.

Mada je ljubav najprirodnija stvar na svetu, pa čak i onda ako

sadrži hiperseksualnost... Šta god to bilo.

U gradu bi delovala grupa visokoestetski mladih umetnika

stvaralačkom invencijom liberalno otvoreni prema seksualnosti,

da im nije uskraćena puna stvaralačka sloboda,

i da nisu samozatajeni i radije se posvećuju mrziteljima i nelogičnim uverenjima.

Ostao sam bez njihove saradnje, a oni bez mogućnosti

da sami odrede stepen sopstvene slobode.

Kruna svega je da stiču blagonaklonost onih koji su im nedavno pretili,

da će kad-tad svesti račune zbog “bolesnog pederluka”.

zbog straha i porasta konzervatizma u zadnjih dvadest godina.

Nemaju želje da se prilagođavaju na nelagodni odnos zbog opredelenja i stava,

i ako se radi o umetnosti koja ne ugrožava  nikog, radije se infiltriraj u

nekog i nešto što nisu, na osnovu društvenog prihvatljivog modela...

potčinjeni zahtevima kolektivne borbe, trpe licemerje, poprimaju

izražavanja na patetičan način koji je udaljen od stvarnog života.

Dugo sam bio zaokupljen njima u želji da zajednički stvaramo,

imao sam ideje za umetničke akcije, međutim i to kao i stvaralačka sloboda

sačekaće neko bolje vreme ili će se realizovati na nekom lepšem i boljem mestu,

Zapravo u kakvoj mi to kulturi živimo i šta su joj vrednosti?

Šta je realnost svih “naših” utopija ako ne jad, beda i posvećenost pukoj strasti?

Ima li onih koji se prijatno osećaju

u nečemu što je ukorenjeno u ograničavanju kreativne slobode?

Nije me strah da izazovem autoritet svojim pokrićem.

Šokirani su - “...zgusnutim iskazom, izrazom, nepomirljiv sa društvom,

Đukić je provokativno vulgarnom pederastijom buntovan, paradoksalan...”

“... nema društvenog sporazuma sa ovakvim posrnulim Đukićem,

spominje nam sredinu  IX veka, kada su ovdašnji narodi pokršteni,

porobljeni kako napominje, sklon je neslaganju sa tom religijom,

on je promocija skandala i provokacije...”

“... zloslutno nas upozorava da ćemo jednom izčeznuti sa istorijske scene...”

Odabrao sam prezir umesto malčice uvažavanja da sam i ja čovek...

Ako... “Profesore, misao i osećanja mi nadograđujete, ironijom...

I ne zamerite, ništa dobro od vas nisam naučio, nisam raspoložen

prema nacionalizmu... Vi ste veličina, u pravu ste, pravo imate

na svakog i svakom ljutito da odbrusite, na sirotinju i zeka Peka

kurac diže, ali dajte makar uz određenu dozu milosti i nežnosti...”

Zlatko ima svoj stav – “ ponašaj se prema drugima onako kako bi želeo

da se drugi odnose prema tebi i još nešto nisi ti Platon znaš...”

Ni jedna naslućena, otćutana misao neće više biti zanemarena,

iskoristićemo akumilirano znanje a učićemo još, (ljubavlju rasterećeni briga)

jer se kultura ne rađa ni iz čega, preko noći i ne nameće pravilom igre... 

Uveren sam da to najbolje znaju društveno netolerantni prema razlikama

i potpuno ravnodušni prema pozivima za saradnju...

Promašili smo grad u kojem živimo...

I ako je grad deo nas, prijateljstvo je izgubljeno .

Jednog lepog dana pobećićemo odavde.

Grad se nalazi iza zatvorenih vrata, niko ga više ne posećuje,

(možda zvuči da uopštavam i previše generalizujem stvari?)

velika je komična spavaonica u kojem se odmotavaju stare trake i ništa više.

U gradu žive i kulturni, izuzetno fini i dobri ljudi, humani, širokog srca,

u svemu najbolji, polazna tačka im je ko je ko i šta je šta,

samo su prividno mirni i bezopasni, namećući sebe,

posvećuju se tuđim slabostima, svoje nemaju, posvećuju se tuđim životima,

jer svoje nemaju. Uzvišeni moralisti saberite se od ljubomore.

U čemu je ovde fenomen današnjice?

Svi naši tragovi, bez obzira ko smo i šta smo

su u pesku, a vetar ih neumitno briše i nosi do močvarne zemlje.

Ne uspevam otkriti malobrojne čitljive znakove grada i  građana u njemu –

šta smo i gde smo. S obzirom da novih znakova nema ni pasioniranih

autosimbola (autopoertreta) – priče se svode na lični identitet,

uz čaršijski kriterijum tračarenja i palanačke zakone. 

Prispeće na klimavu palubu fikcije – kibic fenser, značenjsko putovanje,

približava – udaljava: „izdvajaš prošlo vreme a pišeš o sadašnjem“

rekao bi Zlatko i dodaje „bitan ti je sistem – sistem bitka, igre reči,

brzi kroki, šta li već, a gde ti je hronološka struktura, i nisi tresh

već rasadnik iskrenog tresha...“

Ovoj dečak baš ume da iznenadi i usreći unikatnim detaljima misli.

Sve je privremeno! Ostvarujemo se uz ustupke rastrzani nasiljem.

Izgubljeni princ uočava/predočava – „upoznajući nekog

uvek smo na novom početku otvorenih mogućnosti.“

Umemo li da budemo bolji u ovoj sredini?

Umemo, tek kada je neopisivo nužno, a do tada...

„Ljubo, dovoljno si imaginaran i iracionalan da te niko ne prihvati

i dovoljno realan da te te razumem i volim.

Nam je teže lakše... otuda naša magičnost.“

Inače su lokalne crte bezpoštedno zasićene,

poprištem monotonije poznatog nepromenjivog razvojnog  orjentira,

sputava i nameće teme, kao da su od nekog urbanog otkrića stigli

u novi svet, nemoć odvlači pažnju sa grada i njegovih simbola,

koji nema mogućnosti za preobražaj. Kulturni nivo, duh vremena

i stupanj svesti zavisi od većine. Da li i od onih koji preziru umetnost?

„Ovo je sudbina svih vojvođanskih gradova“ rekao bi Zlatko.

Uz zaborav se nadovezuju pozijcijonirani moćnici rušitelji starih zdanja

i autoriteta koji su ugrađeni u temelje grada.

Penju se, zaboravljaju, eksperimentišu, nameću svoje stavove.

Bez moralne dileme, nisu im od značaja, stare zgrade

koje su sinonim za umetnost, graditeljstvo, kulturno nasleđe prošlosti.

Bezuspešno pokušavam uobličiti sliku rečima – borbu u gradu

a puku nadmoć očuvanje teritorije i lažne hijerarhije

određuju negativne veličine u čijem smo svetu, uteruju nam u duh

bućkuriš naivno shvaćenog konzervatizma,

konzervatizma i patrijahalizma pred koji bi trebali da podanički

spuštamo pogled i glas, a neprevaziđena zdanja uništavaju

zbog svojih instant rešenja i predstave o pohlepnom

materijalizmu i komfornosti, uz eksploziju mržnje.

Setan uzdah kad ugledam oronule fasade kao mutne slike -

oronulo unutrašnje uređenje svesti o vremenu, prilikama i neprilikama.

Demoni grada nas zaposednu kao da se za nas vezuju, 

kroz nas oštro opiru da se ne ruši ono što se dugotrajno gradilo i postojalo,

da se makar pokušamo suprostaviti ukidanju prošlosti grada, zgrada i ljudi.

Živa struktura, utešna sreća, vidim sve vanserijske graditelje, velike majstore

iz 19.veka, likovi sa mističnim karakternim crtama u gospodskim odelima,

izlaze i ulaze u zgrade. Odani su zajednici i sebi samima. Pripadali su

meni bliskoj organizaciji koja je na poseban način sjedinjava umetnost,

filozofiju, ezoteriju i religiju, negujući humanost, toleranciju i razumevanje.

Nevolja naivno stiska gas, glupi su  pokušaji, u manjini manjine sam...

Beg u prirodu, beskrajni vidik, širi vidik, budna pažnja, toplih očiju svetlilo,

svetlarnik leči osećaj sramote – razgaćimo se već jednom, nismo mumije...

Budimo postojani, borba za značenje duha i novo boravište duše,

steknimo okolnosti, ne zgražavajmo se nad sobom

ako to već drugi rade nad nama a mi nad njima...

Duhovno nepostojanje zamenjuje telesni, matereijalni bezočni ugođaj.

Nerazmrsivi sukobi slabosti i beznađa kreacija su blokiranih vidika

subjektivnog sveta. Život je sveden na golu euforiju, beg od sebe i drugih.

Potraga za skloništem jedini prioritet stvarnog traga.

Osnovni simbol – ne trpi nikog pored sebe ponavljaj uvek istu priču.  

(odlokam iz kratkog trash romana: Nije teško biti gay)