Zli duhovi postoje još od rajskih vremena. Nastali su u ljudskom srcu i šapću mu greh. Otkrili su Evi njenu želju da zagrize jabuku, nutkali Kaina sopstvenom mržnjom do slepila. Sledili su čoveka prilikom izgnanstva i namnožili se kroz eone. Najmoćniji od njih veoma su stari, dok se drugi, novi, stvaraju svuda gde ima patnje, muke i volje jednog čoveka da zlostavlja drugog.

On se rodio na svadbi (kako i dolikuje?), nastao je u krvi koja se tiho krčkala decenijama, kao eho jednog starijeg duha iz ratnih vremena. Veoma brzo je narastao, smrt i strah su bili tu u izobilju. Nije se on utromio, niti ulenjio. Nije ga smrt okoštala, već je ostao gibak hraneći se trostrukom mržnjom, trostrukim strahom i trostrukim zlodelima nekadašnje braće. Uskoro je gospodario od sivog mora, preko krvavih reka i neprohodnih planina, svuda gde je živeo naivni i nezreli ilirski živalj. Svima se uvukao u srce i vrebao svoje žrtve.

Mlad i neiskusan, previše je poželeo, opio se jačinom i potomci krstaša ga zaustaviše. Jedno vreme se hranio iz rana ljudskih koje su krvarile: iz odjeka mržnje, iz ratnih uspomena, logora smrti, silovanja. Ali ubrzo je nostalgična ljubav i sećanje na bratstvo, podržana od strane krstaških potomaka učinila da se ljudi primire i okrenu pojedinačnim svojim zlima. 

On je sahnuo. Njegovi šampioni i dike, jedan po jedan su odlazili: ubijani, progonjeni i osuđivani pred kakvom-takvom Pravdom zemaljskom. Konačno je postalo jasno da za njega više nema bitka. O, kako se jedio i bunio. Nije želeo da mine, bio je tako mlad, a polje patnje koje je zasejao, još uvek beše nepokošeno. Zbog toga je potražio skrovište, jazbinu u koju bi se zavukao, iz koje bi ponovo malo po malo uspostavio svoju vlast.

 Alpski sinovi uskratili su mu dom, ali njih je ionako bilo premalo za ozbiljno stanište. Sinovi Jadrana krili su ga jedno vreme, ali odblesak krstaškog nasleđa naterao ga je da se povuče dalje na istok. Tvrdoglavi planinski ljudi bili su odveć ispošćeni da bi ga nahranili, a osim toga njihovi umovi bili su previše zabavljeni drugim stvarima i pod patronatom bivših krstaša. Zato je našao ono što je tražio na samom istoku.  Tu je našao usta puna karijesa, prepuna šupljina u koje je mogao da se zavuče.

 Zapisano je da određene reči, dela i predmeti pogoduju zlodusima. Svaki zloduh ima svoje ime, svoje molitvene izraze, akcije koje ga pobuđuju. Svaki zloduh ima i svoj fetiš-objekat u kome živi. Zloduh nastao u krvi, jasno, preferira oružje. To sam najjače osetio jednog dana kada sam ostao nasamo sa jednim pištoljem. Šaptao mi je da ga uzmem u ruke, da ga osetim i uperim u zamišljene protivnike. Čikao me je da pritisnem obarač i tako najbolje proverim – koliko može da se oroz povuče, a da pištolj ne opali? Laskao mi je i čak u jednom trenutku naterao da pogledam njegovo crno oko, usta iz kojih bljuje smrt. Tada sam shvatio zašto i kako su u mojoj brigadi neki momci izrešetali prijavnicu, ubili fazana, ranili drugara, sebe u nogu...

 Ja sam izašao iz vojske, ali je duh tamo ostao. Malo, po malo, preselio se iz snova oficira u njihovu apatičnu i pijanu stvarnost. Uglavio se u spoju siromaštva ideje, cilja svrhe i siromaštva gladi, odrpanosti i rugla. Armija koja ničemu ne služi, koja nema cilj, prezrena i osiromašena, izvrsno je pogodovala njegovim planovima. Tu je mogao da raste i snaži. Umovi ovih vojnika nisu imali čime da se bave, dosada je bila njegova lepljiva paučina u koju je lovio duše. A vojnici su pristizali, baš sa njegovog uzoranog polja – ljudi demoralisani, besprizorni, razdraženi, rascepljeni između majke i oca, između časti i stvarnosti, buntovni slabi dečaci. Kao poludela mašina za mlevenje, vojska je mlela te ljudske kobasice, gonjena inercijom i slepilom.

* * *

Z. P. (18) je bio mladić na odsluženju vojnog roka, Vojna Pošta ta i ta... Stajao je mirno na straži i stezao remen sa koga je visila srpska verzija AK-47. Pred očima mu je još uvek bila živa slika ispraćaja. Rumeni od pića, otac i stric đipaju uz histerične zvuke limenog ciganjskog orkestra ponosni, Bog zna na šta. Majka plače, ujna je teši. Njegovi prijatelji se vesele i oni zbog nečega ponosni, a devojke uzbuđeno dišu. To je, valjda, bio najbolji deo ispraćaja. Bujne devojačke grudi koje divno skakuću u ritmu narodnih kola. Pojelo se i popilo se na toj proslavi, porodica je potrošila novac koji nema, ali neka - jednom se šalje sin u vojsku. Osim toga, ješće i piće godinu dana na račun države, može da se prištedi, vikao je pijani otac. Nije se za njega brinuo, Z.B. već za majku. Ko će je braniti od očevih batina? Ko će joj gurnuti u ruke dva'est evra, da joj se nađe? Z.B. nije imao posao. Kao i većini vršnjaka, njegovi prihodi su se kretali između polu-legalnog tezgarenja i mutnih poslova na ivici kriminala.

Stražarski sati su dugi, teški, dosadni. Oni pogoduju ljudima bez ideje, ljudima na ivici životinjskog, kojima je i sam čin stajanja pod vedrim nebom dovoljna zanimacija. Oni pogoduju ljudima čija glava vrvi od misli, ljudima koji cene samoću kontemplacije. Straža nije za običnog čoveka, čija je misao puna praktičnih briga... 

Duh čeka strpljivo, broji metke u šaržeru i viri iz cevi Kalašnjikova. Čeka da se um mladića natopi očajanjem, bludom ili dosadom. Tek kad prvi put vojnik zaista pogleda pušku, zloduh počinje da plete svoju mrežu. Uzmi je, šapće vojniku, vidi kako je lepa, kako je zabavna, vidi kakvu moć ti daje. Vojnik spretno skida šaržer i gleda zubate šiljke bojeve municije. Pravi meci! Svaki može da ubije! Nanišani, stegni obarač, dokaži moć, to duh mrmlja u srce mladiću. Možda se Z.B. setio majke i rastužio, možda je njegov um od mračnih misli odlutao u neplodnu dokolicu. A duh ga ne pušta, šapuće i mami.

Vojnik će još nekoliko puta uzeti pušku u ruke i okačiti je o rame. Svaki put mu je sve teže da se rastane sa nauljenim demonom. Na koncu će pucati sebi u podbradak. Možda je zlatni metak rešenje nerazrešive drame o kojoj niko neće imati pojma, dok će se svi čuditi tom činu. Bio je tako zlatan dečko, miran, povučen, nikome nije pravio probleme. Mladićeva drama, bolne suze majčine ili muka bratova ili sramota sestrina ostaće skrivena porodična tajna. A možda se samo umorio od igre sa zloduhom, naslonio na pušku i prosvirao sebi mozak iz čiste nepažnje. Duh traži samo sekund i tvoj prst sklizne na oroz.  Još jedno samoubistvo u kasarni.